dexa pantelejski blog: mesto za šankom

SVI NIŠLIJE, MERAKLIJE… ili novo mesto na netu: www.niscafe.com

www.niscafe.com je jedinstveno mesto na netu posvećeno Nišu i Nišlijama, kao i svima onima koji žele bolje da upoznaju naš grad. Ovde ćete naći sve informacije vezane za Niš i njegove žitelje a sajt će istovremeno biti vaš informator za sva događanja u gradu.

Želite da idete u pozorište, bioskop, na koncert ili žurku?

Zanimaju vas izložbe, književne večeri promocije?

Hoćete da izvedete prijatelje u neku kafanu ili restoran?

Ništa lakše.

Uključite svoj browser, dođite na ovaj sajt i imaćete sve informacije koje su vam potrebne.

Naravno, da se sve ne bi svelo na prost prenos informacija, a da bi sajt bio zanimljiv svima drugima koji nisu iz Niš(a), uredništvo NišCafe-a će svakodnevno objavljivati zanimljive tekstove vezane za Niš, njegovu istoriju i geografiju, znamenite i manje znamenite žitelje, kultna mesta, događaje koji su obeležili grad i neke vremenske periode… Tu će još biti intervjui, recenzije i prikazi, kolumne, kritički osvrti, servisne informacije, preporuke za čitanje, slušanje i gledanje… Za svakog po nešto, i od svega po malo.

VELIKI BRAT V.I.P. ili Veoma Ispušene Persone

Evo sta sam onomad piso za www.niscafe.com

Po starom dobrom sistemu “Hleba i igara” veoma urbana televizija B92 isporučila nam je novi serijal Velikog Brata, ispred koga stoji odrednica VIP što mu otprilike znači da se radi o “veoma važnim osobama” koje će se boriti za 50 soma eurona. Važnim za koga? E, to će publika morati da dokuči sama… Ako bacimo pogled na listu dvanaestoro ukućana da se zaključiti da je adekvatniji naslov za šou bio: VELIKI BRAT: ISPUŠENE MUŠTIKLE I GOGA SEKULIĆ.

No, krenimo redom. Prvo, šta u srpskom medijskom prostoru znače termini “selebriti” i “zvezde”? Realno gledano, jedina “zvezda” među ukućanima je prsata Goga, koja je to postala tužeći Playboy zbog duševnog bola i povrede intimnosti. Doduše, neki kažu da pomenuta dama ima “hitove” zanimljivih naslova GAĆICE i SEKSI BIZNISMEN (ne, nije posvećeno Velji Iliću…). Svi ostali su, blago rečeno, kombinacija ocvalih i izanđalih nekadašnjih “starova” i poluanonimusa tipa onaj deran iz crnogorskog benda “NoName” čije je najveće dostignuće bilo to što ga je izviždao ceo Sava Centar. Primetno je, dalje, da se večito politički “korektni” B92 potrudio da selekcija opet bude u duhu bratstva&jedinstva, tako da imamo multinacionalni sastav sa jugonostalgičarskom orijentacijom. Voditeljka Ana Mihajlovski, osim što svojim primerom rečito pokazuje da epidemija anoreksije ne jenjava, uspela je da se toliko kerebeči i izvaljuje gluposti da smo dobili korpus delikti kako su vicevi o plavušama uglavnom istiniti. A šta reći tek za kuću? Priča producenata svodila se na to kako će kuća biti preuređena i prilagođena životu na “visokom nivou” koji, navodno, vode VIP ukućani. To se postiglo presvlačenjem posteljine u leopardovo krzno, a čini mi se da sam i negde video Soni Plej Stejšn. Verovatno se napredak ogleda i u činjenici da će starovi za doručak da mezete šunku umesto parizera i piju pravu kafu. Mada, ona plekana vrata na koja su ukućani ulazili u gajbu sam viđao po seoskim kokošinjcima, ali to je verovatno neki “urbani” beogradski fazon koji mi provincijalci ne kapiramo. Publika je priča za sebe. Pitam se da l’ neko plaća sve one budale da brukaju sebe i familiju stojeći sa transparentima i vrišteći u kameru.

Evo, ko je sve ušao u kuću Velikog Brata (sa mojim usputnim komentarima):

MARTA KELER
Čuvena glumica koja je snimila cela dva filma. Sa 14 godina “Virdžinu” koja ju je proslavila a onda ju je Zoran Čalić navukao na tanak led melodramom “Suza i njene sestre” koji u oštroj kokurenciji slovi za jedan od najgorih filmova domaće kinematografije ikad. Marta živi u Beogradu a radi logično - u Pirotskom Narodnom pozorištu, što je očigledna posledica mudrog izbora uloga i profesionalnih kvaliteta. Ako ovo stavimo na stranu, devojče izgleda vrlo normalno i vaspitano, pa se s opravdanjem pitamo: “Crna Marta, šta ti je to trebalo?”

PREDRAG JOVANOVIĆ aka PEĐA D’BOJ
Večita dilema: “Ko je popularniji? Srđan Jul, Miško Plavi ili Peđa D’Boj?” dobila je ovako svoj pozitivni ishod. Ako se neko seća pesme “Jugoslovenka”, makar bio u gerijatrijskom domu, neka kaže deci (koja se pitaju: kakva je to “zvezda” ovaj smežurani čika?), da je to Peđin uradak. One Hit Wonder iz osamdesetih, totalno nebitan lik, malčice popularniji od Ivana 200-na-sat Gavrilovića, što je očigledno bilo presudno da upadne u kuću.

OLGICA OLJA KARLEUŠA
Nije nikakva rođaka sa Jelenom, a čuo sam i da je pevačica… Pojavila se par puta na televiziji… Nekad. Negde. Ima ožiljak na čelu što ukazuje da kad izbije tuča u baraku, voli da udara glavom. Deluje mnogo inteligentno.

SAŠA ĆURČIĆ
Da se razumemo, ja sam okoreli zvezdaš, ali Sale Ćurčić je car. Čovek koji opasno dobro znao sa loptom, a još bolje sa trošenjem love, kad se iznervira udari tetovažu ili sprca deset ‘iljada funti za jedno veče. To je, bre, meraklija! Igrao za Aston Vilu, Kristal Palas i Bolton, a u Veliki Brat došao verovatno zato što mu je ponestalo kinte.

DANIJELA VRANJEŠ
Čuvena glumica. Ostala je upamćena njena antologijska uloga iz filma “Munje” gde se pojavljuje cele 3 i po sekunde da kaže našto malo ali glupo. Kaže da je igrala i u filmu “Ona voli Zvezdu”… Verovatno joj je bila dodeljena rola korner zastavice pa nije mogla dovoljno da se istakne. Njen biser od izjave glasi: “Ne znam zbog čega zaslužujem da učestvujem u Velikom Bratu”. E, ne znamo ni mi, sestro…

LAZAR ANTIĆ aka BIG LALE
To je onaj debeli lik što je izvodio bajate trikove u Minimaksovim emisijama. Ali je bar iskren. Kad su ga pitali zašto učestvuje u VB, lakonski je odgovorio: “treba mi novac!”. To, care. Ubacili su ga verovatno zato što dobro kuva.

EMINA HAMZABEGOVIĆ
Šta je ova devojčica skrivila pa je u njoj neko prepoznao “zvezdu” ostaće misterija veća od Bermudskog trougla i Svetog Grala. Ali nema veze, štono reče moj drug Kosta: “Bar će da gledamo noge i sise.”

DANIJEL ALIBABIĆ aka DAČO
Član legendarnog crnogorskog benda “NoName”, čuvenijeg po skandalu na relaciji Beograd-Podgorica nego po svom učešću na Evroviziji. Simpatičan mladić. Cenim ga da će njega prvog da najure… Nema veze, kaže da će sa svojim bendom da održi koncert u Beogradu. Dolazim i nosim sa sobom pokvarena jaja i truli patlidžan.

GORDANA GOGA SEKULIĆ
Kod Goge se sve, onako, razliva… Kao puding. Muškim ukućanima ima da se otegne jezik do patosa… Sem, možda, onom manekenu. Zamislite samo kako to izgleda kad se ona nagne preko stola da dohvati slanik? Leleeeeeeeeeeeee… Zbog Goge sam prilično razočaran činjenicom da nisu montirane kamere u tuš kabinu. Njeno pojavljivanje u VB je u skladu sa urbanim renomeom B92, Gogine pesme, naime, odlično idu kao soundtrack za knjige Marka Vidojkovića i Srđana Valjarevića.

OGNJEN IVANOVIĆ
Dečko me je kupio kada je, ušavši u kuću rekao Saši Ćurčiću da je Partizan pukao od Zvezde 2:1. Jeste da sam prilično rezervisan prema njegovom esnafu (štono rek’o moj komšija Pera: “Pamet u glavu, dupe uza zid!”) ali dečko izgleda normalno i prijatno, nije izfoliran i uobražen. Zbog toga mu vredi oprostiti što se pojavio u spotu Ksenije Mijatović.

ZORICA JOCIĆ ŠUJICA
E, ova tetka je tek poznata… Slikarka. Vajda, mislim… Voli da se farba po licu i da štrika. Moj predlog je da izštrika neki brushalter za Gogu Sekulić, da sirota ne nazebe.

DRAGAN MARINKOVIĆ aka MACA
Jeste. To je onaj lik što vodi kviz “Ruski rulet” kao da prodaje prasiće na Mramorskoj pijaci. Bučno i ubedljivo. Još jedan Bosančeros sveže uvezen u naš medijski prostor, sa tipičnom frizurom i viškom kilograma baš tamo gde treba. Kaže i da je glumac a po potrebi i showman. Šalu na stranu, lik je veliki favorit za pobedu jer izgledom i ličnošću podseća na Mikija Đuručića. Još ako počne da komentariše naš politilčki život… Sky is the limit.

Jedna izvanredna publikacija je konačno danas izašla iz štampe. Emitor je zvanično glasilo kluba ljubitelja fantastike LAZAR KOMARČIĆ iz Beograda i kao takav zavređuje svaku pažnju. Evo naslovnice i sadržaja. Sasvim neskromno ću istaći da se u ovom broju nalazi moja priča “Preko vode, do golih brda”

Реч уредника

Приче
Опекотина • Јован Ристић
Преко воде, до голих брда • Дејан Стојиљковић
У дугметари брзозавезујућа • Дејан Мујановић

Колумне
Добар, лош роман… • Ратко Р. Радуновић

Прикази
Конан са словенском душом • Владимир Лазовић
Право на наставак • Милан Урошевић
ЕМИТОР 453 • Радмило Анђелковић
Фактор 4 или Србији требају суперхероји • Душан Младеновић
Стрип карактер • Александар Манић
Наполеонов поход на Индију
Анатомија неба
Пад црног змаја
Седам ратника Корота
Helly Cherry, вебзин посвећен алтернативној и андерграунд култури • Тамара Лујак
Наш траг, часопис за књижевност, уметност и културу • Тамара Лујак
King Diamond – краљ хорор метала • Филип Роговић
Механоиди пакла • Александар Манић

Српски филм фантастике: on the road • Јован Ристић

Flicker
SILENT HILL: од компјутерске игре до филма • Ђорђе Бајић
RE–CYCLE • Сузана Лазаревски
THE WOODS • Кристина Ђуковић
Опустошена земља (Tideland) • Кристина Ђуковић
Click • Павле Симјановић

Беокон 4, Јан 2006
Како сам преживео свој први Беокон • Дејан Мујановић
Беокон 2006 – зурећи очима обичног посетиоца • Филип Роговић
GTA: Beokon City • Милан Урошевић
Беокон • Fingolfin the Elf king

Internet prezentacija
www.lazarkomarcic.org.yu

Cena Emitora je samo 200 din.

NEMA IZGOVORA ZA ODUSTAJANJE

Zvonko Karanović rođen je 1959. u Nišu.

Zvonko Karanovic je takođe moj dobar drugar. I nosilac titule PRAVI NIŠLIJA. Evo šta je rekao meni i mom kolegi Kosti u intervjuu za književni magazin TRASH.

Zašto si se ovako kasno odlučio da počneš da pišeš prozu, nakon dvadeset i pet godina u svetu poezije i dvadeset godina aktivnog objavljivanja?
Pisanje poezije i proze se umnogome razlikuju. Poezija može da se piše sporadično, kada naiđe ,,inspiracija’’, potreba, kada se pesma iznutra složi nekim svojim nevidljivim zakonitostima. Često se sve to odvija na nesvesnom nivou, svestan je samo proces kasnije obrade i montaže. Proza traži aktivan odnos prema tekstu, svakodnevan rad. Za to je potrebna mentalna snaga, iskustvo, talenat i naravno priča, dok se velika količina vremena naprosto podrazumeva. Mislim da moje uključivanje u prozu nije prekasno. Fokner je rekao da svaki čovek u sebi nosi jedan ili dva romana, a da je sve ostalo samo put da stigne do njih. Pisanje je avantura za koju pisac ne zna gde ga može odvesti.

Kakvo bi bilo stvaralaštvo Zvonka Karanovića da se nisu desile devedesete, s obzirom da se njima bavi roman Više od nule?
Da smo nastavili putem kojim smo išli krajem osamdesetih, odavno bismo već bili u EU. Tada bih verovatno mnogo više putovao i uživao u životu, a mnogo manje pisao. Ovako, naše živote su obeležile devedesete. Uzele su nam dostojanstvo i donele mnogo gorčine, ali nama koji pišemo dale su neiscpan tematski materijal. To iskustvo je nešto veoma dragoceno i samo onaj ko ne može da prepozna prave književne motive i teme, može da ih prenebregava. Skoro sam čitao da aktuelna nemačka književnost pati od manjka životnosti, da je dosadna i iskonstruisana. To je zato što Nemci žive u uređenoj, i samim tim ,,dosadnoj“ državi. Srpski pisci nemaju taj problem, građe za zanimljiva književna dela ima na pretek. Dovoljno je samo prisetiti se šta nam se sve dešavalo i na šta smo sve morali da pristajemo. Ne treba bežati od života, naprotiv treba ga zagrliti, ma kakav on bio. Da je kojim slučajem Nušić živeo u devedesetim u Srbiji, pisao bi najmanje po dve antologijske drame godišnje. Nije bilo potrebe ništa da se izmišlja, bilo je dovoljno samo otvoriti dnevne novine i videti dokle dosežu ljudska glupost, neznanje, kukavičluk, moralni sunovrat. Takođe, mislim da srpski pisci treba da se odrede prema tom vremenu. Književnost još nije dala relevantno određenje tog perioda i odgovore zašto nam se sve to desilo.

Kakva je bila niška književna scena kada si ti počinjao i kakva su paralele sa današnjom scenom? Da li se nešto promenilo?
Kada sam počinjao sa objavljivanjem poezije, a to je bilo sredinom osamdesetih, još je vladalo mišljenje da su književnici svete krave, da su veliki i značajni samim tim što postoje i objavljuju. Taj privilegovani status umetnika u socijalizmu mnogi su želeli da zadrže po svaku cenu. Urednicima, koji su u najvećem broju slučajeva istovremeno bili i književnici, nije se baš mnogo sviđala pojava mlađih autora. U svakome od njih kad-tad proradi diktatorsko-monopolistički gen koji bi da održi status quo na književnoj sceni po svaku cenu. Teško i sporadično objavljivanje po periodici, prećutkivanje i marginalizovanje novih glasova, sve su to bila opšta mesta. Književni tron se čuvao samo za nekolicinu politički odabranih. Rukopis moje druge zbirke pesama Mama melanholija ležao je u fioci urednika niške Gradine od decembra 1993. do februara 1996. godine, uzalud čekajući da bude objavljen. Na kraju sam morao da ga povučem. Za moju knjigu tada nije bilo para ili možda dobre volje. Tri godine zakočenja u nečijoj književnoj karijeri je težak faul da bi bio zaboravljen i oprošten. No, ne želim da lamentiram nad prošlošću. Danas je situacija mnogo bolja, mediji i književna periodika su otvoreni za nova imena. Mlade niške književne autore čekaju bolja vremena i isključivo od njihovog talenta i upornosti zavisi da li će opstati, jer više nema opravdanja za odustajanje. Tu su novi književni časopisi, omladinska štampa, internet izdanja, samizdati, u Nišu odavno postoji i Grupa za srpski jezik… Književna infrastruktura je kompletna, sve je ostalo na talentu, upornosti i veri u književnost samog pisca.

A odnos prema mladim stvaraocima, tada i sada? Da li je istina da postoje neki lobiji koji su hermetični i nepristupačni za nove ideje?
Ako su nekad i postojali lobiji, a postojali su, jer su se pisci iz komunističko-socijalističke nomenklature odlično povezali i premrežili čitavo niško književno nebo, omogućujući sebi i svojim kolegama prevode, književne nagrade i sve one privilegije koje uz to idu, danas je situacija mnogo bolja i prohodnija. Ono što danas nije dobro je to što se odnos prema književnosti promenio. Književnost sve manje znači ljudima i mali je broj onih koji su spremni da joj posvete svoj život. Civilizacija napreduje velikom brzinom i književnost, kao spor medij, sve je manje interesantna čitaocima. U jurnjavi za materijalnim sve veći broj ljudi zaboravlja na važnost duhovne strane egzistencije.

Kakvo je tvoje mišljenje o Trashu i sličnim magazinima za mlade pisce?
Treba otvarati nove prostore za kreativno izražavanje, pogotovu alternativne prostore, of magazine, zbornike. Kreativnost nema granica i zašto je zatvarati u oficijelna glasila. Trash je sjajan primer novoosvojenog književnog prostora, a vrednost književnog dometa onih koji objavljuju u njemu odrediće, kao i uvek, vreme.

Da li profesionalni pisac može da opstane u današnjoj Srbiji?
Srbija je mala zemlja. Dosta je nepismenih, mnogi ne čitaju ni novine. Knjige čitaju uglavnom žene, srednjoškolci i studenti. To je mali segment društva i zato se u Srbiji ne može živeti od pisanja. Tiraži knjiga iznose između 1000 – 2000 primeraka. Ako neko i probije te granice, dobije neku književnu nagradu, možda može da živi od toga, ali samo tu sezonu. Potrebna je nova knjiga, novi hit, nova nagrada. Ili, prelazak na estradu i besomučno reklamiranje i gostovanje po medijima, a i to nije nikakva garancija. Zbog toga su danas pisci u Srbiji uglavnom zaposleni u institucijama kulture, i svako od njih sanja da može da živi od svog pisanja, što je prirodno. Najveća želja svakog pisca je da se 100% preda književnosti i da ne troši energiju na svakodnevne stvari kao što je odlazak na posao, ma kakav on bio.

“Četiri zida i grad”, roman koji je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu

Koliko je su seks i erotika bitni u tvom stvaralaštvu? Da li je, po tvom mišljenju, neophodna eksplicitnost u opisu seksualnih scena ili je dovoljna i nagoveštajna, tzv. lajt erotika?
Seks i erotika su neodvojivi deo života, samim tim to su i krucijalne teme književnosti. Eksplicitnost opisa ili samo nagoveštaj - zavisi pre svega od žanra književnosti. Poezija, kao prefinjenija forma, ne trpi eksplicitne opise seksa - erotika je uvek vrhunac dobre poezije. Proza trpi i meke i tvrde varijante, ali tvrđe varijante moraju da budu u funkciji karaktera glavnog lika. Ako naprimer lik u romanu ide do kraja u svom poimanju života, onda i scene seksa treba da budu eksplicitne. Takođe, veoma je teško pisati takvu vrstu književnosti, jer se lako sklizne u banalnost, pornografiju, tako da se mnogi pisci i ne usuđuju da se bave tom temom.

Jedan ugledni kritičar je nedavno napisao da je “Više od nule” prva knjiga koja se na pravi način “obračunala” sa vremenom bivšeg režima. Da li se slažeš sa tim?
Više od nule, pored životne priče glavnog junaka, ujedno je i retrospektiva devedesetih, njihove tamne strane koja nas je razjedala i nije nam dozvoljavala da živimo normalno. Meni je ta socijalno-ideološka ravan romana bila vrlo bitna. Vodio sam računa da ona bude u pozadini priče, da je što manje vidljiva. U prvom planu su sama priča i likovi koji se kreću po toj crnoj pozadini, po tom nesigurnom i opasnom vremenu, oslonjeni na sebe i svoju snalažljivost, spuštenog garda ali sa dobrim refleksima. Oni su sebe dobrovoljno izbacili iz svakodnevnog okruženja, pokušavajući da žive po svojim pravilima, ne prihvatajući svakodnevicu kao svoju poslednju odrednicu sudbine. U tim stalnim kontrastima svetlog i tamnog, individualnog i kolektivnog, humora i akcije s jedne, i totalne bespomoćnosti s druge strane, trudio sam se da budem nepretenciozan i što više zabavan.

O čemu govori tvoj novi roman Četiri zida i grad?
Kao i prvi roman, Četiri zida i grad govori o nezaustavljivosti života. Glavni junak romana je sitni narko diler, ratni vojni invalid koji se bavi prodajom trave i trodona, dakle, klasičan je antiheroj. Iz romana saznajemo njegovu životnu priču, njegov životni udes koji on stoički podnosi i pri tom uspeva da se dobro i provodi. On je izraziti individualac u sukobu sa kolektivitetom, čovek koji je živeo godinu dana u Amsterdamu, konzument je pop kulture, filma, stripa i rokenrola. U Nišu pod bombama 1999. on ide po niškom andergaundu, pokušavajući da osvoji devojku kojom je opsednut, ali ništa nije onako kako mu se čini da izgleda. Pored slike vremena i jednog života koji egzistira na ,,tamnoj strani“ grada, roman razmatra i neke aspekte egzistencije, pitanja kao što su Bog, sudbina, ljubav, ali opet u jednoj nepretencioznoj formi i naravno, u funkciji priče.

Koliko lično iskustvo ima uticaja na stvaralaštvo jednog pisca i u kolikoj meri je ono presudno?
Iskustvo biblioteke i lično iskustvo su odavno izjednačeni u pisanju. Više uopšte nije važno ko odakle crpi građu, bitan je samo finalni proizvod. Ja lično, prednost dajem iskustvu. Lakše mi je da pišem o nečemu što sam video, doživeo i osetio. Lično iskustvo ne mora da bude presudno, ali ako pisac celi život provede u sobi, za pisaćom mašinom ili računarom, onda mu je vrlo teško da oživi svet koji prolazi pored njega. To se na kraju i oseti u samom delu. Jedan je Marsel Prust, a mnogo onih koji su mislili da mogu da opišu život, a da ne učestvuju u njemu.

Ono što ti radiš pripada korpusu tzv. urbane literature. Svedoci smo da se mnogi veliki urbani centri poslednjih godina pretvaraju u velika sela. Kako i koliko jedan ovakav način umetničkog izražavanja može da opstane u takvom okruženju?
Urbana literatura je pre svega odraz vremena i tehnološkog napretka. Spoljašnje karakteristike takve literature jesu: i rok i džez muzika, i seks, i droge, i otpadnici od društva, i otuđenje, i gluvarenje, i preživljavanje od danas do sutra, i čitav niz toponima koje je grad produkovao, skoro da spada u žanrovsku književnost. Međutim, to je samo aranžman, oblanda u koju se smešta priča koja treba da nadilazi tu žanrovsku odrednicu. Ako je pesma dobra možeš da joj dodaš i gudače, a možeš i da je svedeš na ogoljenu pank svirku, ona će uvek biti dobra jer ima melodiju. Paralela važi i za književnost. Priča mora da bude interesantna, da je životna, potpuno je nebitno da li će da se upakuje u urbane toponime ili će da bude smeštena u klasičan kontekst. Urbana literatura će opstajati, uprkos ruralno-folklornom okruženju u Srbiji, sve dok bude zanimljiva i kvalitetna.

Mnogi te nazivaju “rokenrol piscem”. U kolikoj meri je to određenje tačno i šta u suštini znači?
To je nesrećna kovanica onih koji nisu mogli da me smeste u adekvatan kontekst srpske književne scene i ta sintagma rokenrol pisac mi je oduvek samo odmagala. Tačno je da je moja prva zvanična knjiga pesama Srebrni surfer puna referenci na rok kulturu, ali ona je istovremeno i priča o odrastanju i mnogo više ima veze sa bit poezijom nego sa rokenrolom. No, to više nije ni važno, opet govorimo o ljušturi, o malopre pomenutom aranžmanu u koji se pakuju istinske teme književnosti. Tema mojih zbirki pesama bili su i odrastanje, i prolaznost, i melahnolija, i ljubav, i rat, i erotika, i smrt, i sve one klasične teme egzistencijalista. Mene u stvari zanima život u svim njegovim aspektima i to je univerzalna tema moje poezije, a evo sada i proze. Ja sam čovek svetla a ne tame, i trudim se da kroz književnost afirmišem život.

Ti si rođeni Nišlija i, po poetici, stilu i poreklu, autentičan predstavnik našeg grada. Kakvo mesto taj grad ima u tvom stvaralaštvu?
U oba moja romana Niš je jedan od najvažnijih likova, i zbog toga što ga previše volim ne mogu da mu oprostim neke stvari. Niš bi bio idealan grad za život da nije tog provincijskog mentaliteta koji on uspešno neguje svih ovih godina. Nažalost, grad čine ljudi, a ne zgrade, i utoliko mi teže pada što moram da se obračunavam sa tim našim mentalitetom zavisti, pohlepe, ogovaranja. Imam previše godina i predugo već živim ovde, da iznova zatvaram oči svaki put kad dobijem neočekivani šamar iz mraka i udarac po cevanicama od svojih komšija, kolega, sugrađana. Ne tolerišem da mi neko viri u život, u porodicu, u bračni krevet, u novčanik - onda dobijam želju da dvostuko uzvratim. Celog života se sklanjamo u stranu i puštamo iskompleksirane neiživljene psihopate da nam kroje politiku i kulturnu politiku. Verujem u svetlu stranu čoveka, ali u ovom mulju takvo shvatanje te čini slabim, možda čak i naivnim. Jedna od suštinskih stvari u književnosti jeste istina i borba za tu istinu, ma koliko to delovalo retrogradno. Nažalost, Niš je već uspeo da celu jednu generaciju pisaca potpuno zatre, pružajući šansu samo podobnima i prosečnima. A to je neoprostiv greh.

Ako Vas zanima ta divna stvar poznata i kao “deveta umetnost” posetite sajt www.upps.org.yu jedinstveno mesto na mreži gde možete pronaći puno toga zanimljivog. U međuvremenu, proverite zašto najbolji filmovi koji nam poslednjih godina stižu iz Holivuda jesu upravo oni koji su rađeni po stipovima.

From Hell - Braća Hjuz vs. Alan Mur & Edi Kembel

SRDAČNO VAŠ, DŽEK TRBOSEK

Režija: Braća Hjuz
Glavne uloge: Džoni Dep, Heder Grejem, Robi Koltrejn, Ian Holm.

  
Iz meni nepoznatih razloga, ovaj mračni viktorijanski horor rađen po Murovomi Kembelovom remek-delu, nikad nije došao u naše bioskope već je odmah pušten u distribuciju na dvd i vhs formatu. To je šteta jer se radi o filmu čija vizuelna dimenzija dolazi do punog izražaja tek onda kada se gleda na velikom platnu.

Zlatni rudnik koji su holivudski filmadžije otkrili u devetoj umetnosti itekako se pokazao isplativ na boks oficu tako da smo dobili gomilu raskošnih blokbastera iliti “pljačkaša blagajni” u vidu velikih hitova kao što su veoma dobri “X-Men”, dozlaboga banalnii “Blade” i raskošno zabavni “Spiderman”. Šta da se radi, kad valjni režiseri i producenti ostanu bez ideja, kada se javi deficit dobrih scenarista a autorstvo biva potisnuto sveopštom industrijalizacijom, primenjuje se veoma efikasno rešenje posezanja u neki drugi medij. S obzirom da su gotovo sve knjige Stivena Kinga ekranizovane a glupavi Ameri još uvek nisu na adekvatan način otkrili npr. Terija Pračeta, strip mu dođe kao sasvim solidan izvor za mažnjavanje ideja pomoću kojih će se praviti superkomercijalne akcione sapunice. Dosadašnji odnos Holivuda prema stripu bio je, u najmanju ruku, svetogrdan (vidi pod “Betmen i Robin”, “Sudija Dred” ili “Elektra”) sa časnim izuzecima (vidi pod “X-men” ili “Vrana”) tako da se od svake sledeće ekranizacije stipa i nije mnogo očekivalo u umetničkom i autorskom smislu. Ljudi koji su radili većinu filmova (naročito dr Frankenštajn reinkarniran u telu Džoela Šumahera) uglavnom nemaju pojma o senzibilitetu i poetici stripa a kamoli o nekim delikatnijim stvarima koje se trebaju ispoštovati prilikom “prevođenja” stripa u film.

Kritika je uglavnom bila podeljena oko toga koliko su u gorepomenutom bila uspešna braća Hjuz (Albert i Alen), autori horora baziranog na stripu od nekoliko stotina stranica koji su gotovo čitavu deceniju radili Alan Mur i Edi Kembel. Bilo je tu svakakvih komentara, od onih da je film briljantan do onih da je ispod osrednjeg, sve to je dodatno začinila izjava reditelja da su bili pod pritiskom producenata da moraju da naprave “komercijalni triler”. To im nije baš uspelo, s obzirom da je “From Hell” imao učinak na blagajnama od cirka 31,5 miliona zelembaća a koštao je 35 miliona. Film je imao svoju premijeru na Venecijanskom festivalu septembra 2001. godine, gde je pobrao oprečne komentare a u američke bioskope pušten je mesec dana kasnije. Alan Mur je (kao što to uvek biva) odbio da učestvuje u pisanju scenarija i realizaciji filma. Film je sniman u Pragu gde je izgrađeno čak četiri gradska bloka i polovina crkve a naslov filma i stripa (naši su ga prevodili i kao “Poruka iz pakla”) uzet je iz jednog od pisama koje je Džek Trbosek slao vlastima i policiji, i to baš iz onog u koje je bio umotan komad bubrega jedne od žrtava.

 Radnja filma smeštena je u London 1888. gde ubica koji sebe naziva Džekom Trbosekom (Jack The Ripper) počinje da masakrira prostitutke u kraju zvanom Vajtčepel. Neverovatna brutalnost prilikom ubistava izaziva veliku pažnju javnosti a slučaj biva dodeljen inspektoru Aberlajnu iz Londonske Metropoliten policije koji kreće u istragu.

Zvanično, Džek Trbosek nikad nije uhvaćen. Nezvanično, istraga inspektora Aberlajna bila je uspešna, ali je ubica bio neko blizak kraljevskoj porodici tako da je sve zataškano a Aberlajn kasnije poslat u penziju.

Autori filma su se s jedne strane koristili autentičnim fotografijama i crtežima iz tog vremena, ne bi li što vernije preneli sve detalje vezane za ubistva. S druge strane, zanemarene su neke ne baš trivijalne činjenice, kao što je ona da su se žrtve navodno međusobno poznavale, za šta postoji sumnja ali nijedan jedini dokaz. Takođe, zavera koja stoji iza čitavog slučaja, a u koju je umešana čak i kraljevska porodica, veoma je diskutabilna, mada ne i neprihvatljiva teorija. Svejedno, teško da su tajne službe njenog veličanstva u ono vreme funkcionisale kompjuterskom preciznošću poput današnjeg FBI-a i CIA-e. Interesantno je da su i Mur i Kembel imali nesuglasice oko ovoga. Mur je verovao da je kraljica Viktorija bila sposobna da bez pardona naruči hladnokrvno ubistvo, dok je Kembel smatrao da je morala imati posrednika. Biće da je istina negde na sredini. Bar tako kažu Sex Pistolsi.

Prva pozitivna stvar u vezi filma jeste glumačka podela, Džoni Dep kao inspektor Frederik Aberlajn, Heder Grejem kao Meri Keli (ovde bi mogla da stoji primedba da viktorijanske kurve ne izgledaju kao da su došle sa izbora za Miss Univerzum) i fenomenalni engleski karakterni glumac Robi Koltrejn kao Aberlajnov pomoćnik narednik Godli. Treba pomenuti činjenicu da se Godli i Aberlajn nisu poznavali i da su susreli jedan drugog tek pri kraju istrage, kada je uhapšen Džordž Čepmen, jedan od osumnjičenih. Kao prvi pik na draftu za ulogu Aberlajna bio je genijalni Denijel Di Luis, kada je on odbio ulogu razmatrani su Šon Koneri, Džad Lou i Bred Pit da bi na kraju rola pripala Depu kome leži igranje frik likova. Za razliku od istorijske istine i stripa, Aberlajn je u filmu portretisan kao narkoman i sajko koji ima vizije ubistava.

Druga pozitivna stvar bila bi vizuelna dimenzija filma, efektno poigravanje crno belim kontrastima i bojama, kamera, par izuzetno snimljenih scena, naročito prvo ubistvo gde se vide samo oštri odblesci noža u mraku. Za sve ovo najzaslužniji je direktor fotografije Piter Deming, čovek koji je radio na filmovima kao što su Krejvenona trilogija “Vrisak”, “Hotel izgubljenih duša” i drugi deo “Zlih mrtvaca”.

Ipak, za one koji su imali prilike da u rukama drže grafički roman (podebela knjižurina koja u US košta skromnih 35$) sve ovo je u zasenku jer tanušna priča koju nam nudi film nema blage veze sa impozantnom sagom koju je majstorski napisao Alan Mur. Na preko 500 strana pratimo maltene biografiju Džeka Trboseka, od detinjstva, pa do završetka u mentalnoj instituciji. Mur je očigledno, preduzeo opsežno istraživanje i plasirajući nam gomilu relevantih podataka, iznosi svoju hipotezu (sa kojom se slaže i dosta drugih istraživača) da je Džek Trbosek bio niko drugi do lični lekar kraljice Viktorije - Ser Vilijem Gal. Uz sve ovo Mur dodaje i Galovu pripadnost masonima i otkriva nam da su ubistva bila u službi satanskog obreda. Postoji jedna antologijska scena u stripu (nažalost ne i u filmu) kada Gal svom pomoćniku kočijašu otkriva da ubijajući prostitutke na različitim mestima ustvari iscrtava veliki pentagram. “O, moj Bože…” kaže kočijaš. “Da. Bog. Ali ne tvoj.”, odgovara Gal. Sama hipoteza o zaveri iza koje stoji kraljevska prodica delo je, verovali ili ne, Stivena Kinga, koji je kao najodogovrnijeg istakao Princa Alberta, Vojvodu od Klarensa i naslednika trona. Neko zajedljiv bi ovde prokomentarisao u stilu: “Jebeš imperiju koju može da ugrozi jeftina kurva zaražena sifilisom.”

Braća Hjuz su u filmu gotovo potpuno odstupili od suštine stripa uzevši kao osnovu samo neke reference. Strip je daleko mračniji i crtež Edija Kembela je veoma “težak” za čitaoca, ali potpuno u funkciji priče, sa druge strane u filmu se oseća doza holivudske “zašećerenosti” što kulminira melodramatičnim obrtom na kraju filma (koga, naravno, nema u stripu). Jedna od najspornijih stvari jeste, svakako, i smrt inspektora Aberlajna na kraju filma (previše opijuma, otrova za pacove i Apsinta), imajući u vidu da je čovek bio istorijska ličnost, i da je doživeo devedesetu, ovo je ipak malo više od “slobodne umetničke interpretacije”.

Na početku filma, kao neka vrsta motoa, ispisana je sledeća rečenica:

“Jednog dana, ljudi će se osvrnuti i videti da sam ja porodio dvadeseti vek” (One day men will look back and say that I gave birth to the twentieth century). Ove reči, pripisane Džeku Trboseku, koje kasnije Gal izgovara inspektoru Aberlajnu (i na njih kao odgovor dobija pištolj uperen u glavu i cinični holivudski komentar: “Nećeš ti videti dvadeseti vek.”) u stripu imaju jedan dublji smisao. Prema Murovoj teoriji, ubistva u Vajt Čepelu se događaju u drugoj polovini 1888. i kao deo magijskog rituala imaju određeni cilj. Dok čitate grafičku novelu, naletećete na naizgled totalno nelogičnu scenu para koji vodi ljubav i priča na nemačkom što, priznaćete, izgleda prilično da zbunjujuće. Međutim, ako imamo u vidu da su to dvoje ljudi ustvari roditelji Adolfa Hitlera koji će biti rođen nekoliko meseci nakon serije ubistava (aprila 1889.) onda Trbosekova izjava o “porađanju” dvadesetog veka, tj. zla koje će ga obeležiti, ima smisla. Nesrećna braća Hjuz nisu ovo inkorporilala u svoj film, pa tako većini ljudi koji ga gledaju (a nisu čitali grafičku novelu) ništa nije jasno. Naročito pomenuta rečenica.

Svejedno, i pored mana i nedostataka, film “From Hell” vredi pogledati, iako su njegove veze sa istoimenim grafičkim romanom minimalne. Što se stripa tiče, preporučio bi ga samo onima koji dobro barataju engleskim jezikom, imaju dovoljno strpljenja i veoma, veoma jak stomak.

 PS. Čisto da se zna, ovog vikenda se otvara dugo očekivana adaptacija grafičkog romana FRENKA MILERA - “300″. Režija Zeka Snajdera, a za krv i suze je zaduženo 300 Spartanaca.

Opet nešto iz THINK TANKA, ovoga puta, mali prilog za istoriju gluposti u ovoj zemlji.

Muzički frankenštajn 20. veka,
zver na izdisaju ili muzika za novi milenijum?
IT ‘S ONLY TURBO-FOLK

Prva stvar koju treba navesti u vezi turbo-folka jeste da on više ne postoji. Baš kao u nekoj arkadnoj video igri, stvari su podignute na viši nivo, tako da je ovaj paramuzički i parakulturni pravac mutirao u jednu složenu sociološku pojavu o kojoj će se u budućnosti pisati doktorske i magistaske disertacije. Nekima će ova konstatacija biti čudna, s obzirom na količinu muzičkog kiča koji paradira televizijskim kanalima ili gradskim trgovima (u bundi od nerca), ali tranzicija nije zahvatila samo one sfere društva u koju se kunu petooktobarski ideolozi i njima slični prevaranti, već i neke njegove druge krajeve…

Početak: Uteraj mi kola u garažu

Veoma često, kada raznorazni mudrijaši govore o turbo-folku uočljivo je da većina njih ne ume da napravi jasnu granicu između njega i autentične narodne muzike. Ovakva vrsta greške, nastala kao rezultat nepoznavanja gradiva, tipična je za moderne ‘’građanske'’ mislioce koji bi pućanstvu satrtom miloševićevskom propagandnom mašinerijom da ponude neke nove vrednosti. Tako mnogi stavljaju u isti koš lepu Lukić, Đoganija, Brenu ili Muharema Serbezovskog. Ekvivalent tome bi bila situacija u kojoj renomirani evropski trener (Čika Crni, recimo?) iskombinuje tim u kome igraju Ronaldinjo, Kusturica, Vlade Divac i Paris Hilton i nakon toga govori o taktici, ne obazirući se na to kakvu je ekipu napravio.
Prapočeci turbo folka su prilično nejasni. Teško da će ko u bližoj budućnosti odrediti kada, kako i gde je sve počelo. Mnogi kao prvu turbo folk umetnicu vide Micu Ostojić poznatiju kao Mica Trofrtaljka koja je svojim pesmama punim aluzija na seks ('’Uteraj mi kola u garažu'’, ‘’Guram, guram, al’ neće da uđe'’) svojevremeno sablažnjavala puritansku javnost ondašnje države. Ali ako pogledamo današnje bisere ('’Neću s tobom kume, ćelave ti gume'’) shvatićemo da je Mica to radila sa stilom, zato i ne treba da čudi to što ju je Dragojević u svojim filmovima ‘’rehabilitovao'’ stavljajući je u poziciju andergraund ikone. Iz istih razloga šaljiva pesmica ‘’Mali mrav'’ Tomislava Čolovića u današnje vreme zvuči kao istinski evergrin, naročito kada se uporedi sa dostignućima modenog folka.
Istina je da dok god su se folkeri držali izvorne narodne muzike i celog imidža koji je prati (od melodijskih i ritmičkih osnova pa do livade, potoka, kafane i meke rakije) jednostavno nije moglo da se govori o bilo kakvoj vrsti kiča. Problem je nastao onog trenutka kada je novopečeni građanin, sveže uteko iz neke vukojebine, poželeo ‘’nešto više'’. Sve bi bilo u redu da je to ‘’više'’ podrazumevalo stan, posao u fabrici i novog ‘’stojadina'’, ali pošto to nije zadovoljavalo potrebe skorojevića čije su duše, nakon osigurane materijalne osnove, poželele i duhovnu nadgradnju, moralo je da se pribegne edukaciji i emancipaciji. Taj proces traje i dan-danas.

Harmonika svira disko

Istina je da je iskra turbo-folka zavarničila tamo gde su se srele dve suprotnosti. Grad i selo, kultura i antikultura, pismenost i nepismenost, prostakluk i stid… Prvi put ovaj termin pominje SMC Rambo Amadeus na svom debi albumu i to u reklami za isti: ‘’Rambo Amadeus, nova zvezda turbo-folka!'’ ali to ne znači da ovaj pravac nije postojao i pre njega. Neka njegova primitivna verzija provlačila se dugo kroz masu izdanja koja su se plasirala na etiketi ‘’Južni vetar'’ i tu su se prvi put desile nezamislive muzičke simbioze. Teško je odrediti ko se prvi setio da žestoko distorziranu gitaru (po ugledu na tada popularne sweet metal bendove) upari sa harmonikom, ali upravo na izdanjima tih relativno nepoznatih estradnih zvezdica desio se svetogrdni čin sparivanja azijatskog arlaukanja i zapadnog rokenrol zvuka. Kasnije je ovaj recept postao nepisano pravilo: ako hoćeš da zvučih ‘’moderno'’, kombinuj opanke sa rokericom i nema frke. A sad se neko čudi što Keba Obrađuje Queen i Stonse.
Na taj način je, negde u osamdesetim, domaći folk počeo da se cepa. S jedne strane su ostali tradicionalisti, muzičari stare garde kod kojih je najbitnija bila moć interpretacije (Cune, Lepa, Tozovac, Miroslav Ilić, Nedeljko Bilkić…) a sa druge, nove snage predvođene prvom folk megazvezdom na ovim prostorima. Lepa Brena alias Fahreta Jahić kojoj je ovaj nadimak nadenuo pokojni Minimaks (i to iz namere da je podjebava) oličavala je u sebi sve ono što njene starije ‘’koleginice'’ nisu, unoseći tako na domaću folk scenu nove standarde. Ona nije imala Bog zna kakve glasovne mogućnosti, ali je zato je imala ‘’duge noge za igranje'’ i još poneke atribute pride koji su joj doneli enormnu popularnost. Upravo Brena je odškrinula vrata na koja su kasnije ušli razni turbo-folk nedonoščići i pokazala (i dokazala) da za uspeh više nije potreban dobar glas već je dovoljno zavrteti dupetom pred milionskim televizijskim auditorijumom. Njen ‘’Slatki greh'’ bio je prvi pravi šou bend na ovim prostorima (ako ne računamo ‘’Sedmoricu mladih'’, koji su bili institucija) a imidž mu je, kad malo bolje analizirate, bio građen po ugledu na Abbu i neke druge popularne pop bendove. U njenim pesmama je konačno dovedena do savršenstva simbioza između urbanog i ruralnog ('’Na Moravi disko klub'’) a ni seksualne igrice a la Trofrtaljka nisu izostale: ‘’Sitnije, Cile, sitnije, pokaži mi najbitnije'’ ili ‘’Mače moje ti si bog, ne znam šta bi ja bez tvog'’. Brena je prva shvatila značaj marketinga i vizuelnog identiteta, pa je na tome i poradila. Rezultat je bio impozantan: milioni prodatih ploča, koncerti na stadionima, nekoliko igranih filmova, lutkica po ugledu na čuvenu ‘’Barbiku'’, status prve jugoslovenske zvezde čiji je sjaj trajao sve dok je trajala i ta državna tvorevina. Rade Stanić je lepo primetio: ‘’Sa nestajanjem ideje jugoslovenstva, kopnila je i Brenina zvezda'’.

Jedinica za glupost

Ipak, pravi turbo-folk, onaj kakvog ga pamtimo, još uvek nije postojao u vreme kada je Brena žarila i palila diljem bivše domovine. Jedna takva kulturološka nakaza mogla je nastati samo u uslovima potpunog rasula kakvo je nastupilo raspadom SFRJ i u potonjim godinama koje su pojeli skakavci. ‘’Muzika'’ koju su tada krenuli da prave dežurni turbo-kompozitori bila je odraz stanja u kome se nalazilo društvo, stanja u kome se nije znalo ko pije a ko plaća, ko je izdajnik a ko rodoljub, ko ratni profiter a ko uspešan biznismen… Sve to što je izlazilo iz radionica Fute, Zlaje, Marine, Milija i ostalih pokazalo se kao veoma delotvorna anestezija za sankcijama i ratovima izmaltretiranu naciju. Sama struktura turbo-folk pesama odražavala je haos u kome se tada živelo. Kombinovali su se moravski foršpili sa hip-hop deonicama, azijatske zurle sa tehno semplovima, trube sa tvrdim gitarskim rifovima. Jedan od najvećih hitova tog doba bila je čuvena Džejeva pesma ‘’Mrak'’ koja je ustvari bila turbo verzija AC/DC-jeve stvari ‘’Thunderstruck'’.
Iako se sa jedne strane pokušalo sa ZAM-om (neko je zlobno primetio da je to skraćenica za termin ‘’Zabava morona'’) država nije htela da ostane bez kontrole nad ovakvo važnim sredstvom za ispiranje ionako već dobrano ispranog mozga nacije. U to vreme, kada Pink još uvek nije preuzeo primat, upravo je RTS bio glavni proizvođač turbo-folka. Tako ste na nacionalnoj televiziju između scena kasapljenja i klanja na ratištima u Bosni i Hrvatskoj mogli uredno da odgledate par LSD šarenih spotova tadašnjih folk vedeta kako pevaju o cvetnim livadama i ljubavi na prvi pogled.
Mnogi se sada već ne sećaju, ali ‘’Grand Show'’ je imao svog prethodnika u emisiji ‘’Folk Metar'’ koja je u ta najgora vremena išla na prvom programu nacionalne televizije i to u udarnom terminu (dakle, odmah psole ‘’Dnevnika'’ u pola osam). U njoj su gostovale sve tadašnje zvezde turbo-folka, u velikom studiju sa publikom koja je euforično bodrila svoje ljubimce. Ostaće zabeležno da je zbog ugovora sa kućom koja im je izdala album u ‘’Folk Metru'’ gostovala i rok grupa ‘’Familija'’ koja je na svom albumu prvencu imala obradu ‘’Žute podmornice'’ od Bitlsa adekvatno nazvanu ‘’Kako je propao turbo-folk'’. Takođe će ostati upamćeno kako su momci iz benda čitavo gostovanje odradili pod maskama (valjda ih bilo sramota…).
U to vreme kružio je i sledeći vic:
Pitanje: Šta je to Folk Metar?
Odgovor: Jedinica za glupost.

Koka-kola, Marlboro, Suzuki…

Ono što su ‘’Rokeri s Moravu'’ osamdesetih radili kao zezanje,
danas mnogi rade kao ozbiljnu stvar.
Boris Bizetić

Kao neminovnost nametnulo se da i turbo-folk mora imati svoju najveću zvezdu. Pošto se Brena, kao što smo rekli, prilično istrošila a nije joj kao patriotski čin priznato to što se prekrstila u Jelenu jer se neposredno pred rat u svom hitu deklarisala kao ‘’Jugoslovenka'’, morala je da bude rođena nova zvezda. Dakle - i posle Brene, Brena. To jest Dragana, i to Mirković. Ovo devojče, koje je moralo da operiše nos i obrije brkove da bi počelo da liči na žensko, nekih četiri ili pet godina bilo je prva zvezda turbo-folka i predstavljalo njegovu sliku i priliku. U muzici koju je pevala bilo je pomalo od svega i svačega, a i njen imidž podrazumevao je kako urbani tako i seoski uticaj. U suštini bilo je bitno da bude šareno i veselo. Pa neki ide život…
Veoma značajnu ulogu u ovom periodu emancipacije turbo-folka odigrao je beogradski fotograf Dejan Milićević, krenuvši od svoje izjave: ‘’Narodnjaci su mislili da je spot kada staneš pod drvo i otpevaš pesmu.'’ Milićević je bio prvi koji je promenio pristup u snimanju nerodnjačkog spota i uneo revolucionarne novine. Bio je toliko dobar da mu je pošlo za rukom da od ocvalog bakutanera Ane Bekute napravi seks-bombu. Na ekranu doduše, ali to je i bila poenta. Sve to je uzelo maha toliko da u današnje vreme spotovi folk zvezdica imaju MTV standard.
Nakon što je Dragana Mirković odradila svoje, a turbo-folkeri shvatili značaj marketinga, stiliste i depilacije, novi period nastupio je u vreme potpisivanja Dejtonskog sporazuma (interesantno je pratiti razvoj turbo-folka sa razvojem političke situacije, neke koincidencije deluju prosto neverovatno). Otprilike u to vreme pojavilla se legendarna pesma nišlijke Viki Miljković - ‘’Koka-kola, Marlboro, Suziku'’. Poruka ove pesme bila je nedvosmislena, krećući se po linjii ‘’jedi, pij, veseli se'’ sa zaključkom da ‘’nikom nije lepše nego nama'’. Ona je bila obrazac ne samo za pravljenje potonjih turbo-folk hitova već i osnovni životni postulat jednog dela stanovništva koji je imao tu privilegiju da pije Koka-kolu, puši Marlboro i vozi Suzuki u vreme kada većina nacije nije imala ni za ‘leba.
Turbo-folk je, dakle, već tada počeo da mutira i da se menja. Od jefitnih spotova i još jefitnijih pesama, došlo se do ispoliranih numera snimanih u vrhunskim studijskim uslovima i spotovima rađenim filmskom kamerom i začinjenim digitalnim efektima. Počelo je, dakle, da se vodi računa o samom proizvodu a i o konzumentima istog. Međutim, kao jedan od najinteligentijih i najbitnijih pregaoca na polju turbo-folk stvaralaštva pokazao se ipak jedan tekstopisac.
Marina Tucaković je svoje pesme vrlo inteligentno prilagođavala njihovim izvođačima. Tako je Željko Samardžić uvek dobijao tekstove u kojima sredovečni boem, stari vuk, matora koska, zavodi maloletnice i pati za prošlim danima ('’Grlica'’), a Aca Lukas redovno peva o propuštenim šansama i vađenju iz kome jer to idealno ide uz njegov ‘’imidž'’ đankoze i kockara. Ipak, najviše truda Marina Tucaković imala je oko Cecinih tekstova kroz koje plasira jedan novi turbo-feminizam. Prilagođen našem balkanskom mentalitetu, naravno. Muškarci su neverna, bezosećajna, sadistička stoka, a žene, krhke i lomljive, sklone dobroj kapljici (’’sipajte mi jednu votku s utehom'’… I turi onija ćevapi da se podgreju…), večite žrtve koje u odlučujućem trenutku kažu istorijsko NE. Posle su spremne i da oproste, makar to podrazumevalo i transfuziju krvi ('’Kad bi bio ranjen…'’).
Išlo se toliko daleko, da se u spotu za pesmu ‘’Dokaz'’ hladnokrvno ubistvo pravda činjenicom da je učinjeno iz strasti, iz osvete žene koja je prevarena, a Ceca, koja uz prezrivi povik ‘’Kurvo!'’ overava utokom svoju suparnicu u očima publike ispada neka vrsta moderne heroine, žene koja se do kraja bori za ono što joj pripada. Sve dok nevernom mužu ne kažu ‘’da voda nešto nosi'’.
Stoga ne treba da čudi nedavni skandal oko fotki Jelene Karleuše na kojima ova ‘’nadasve inteligentna osoba'’ i ‘’smerna hrišćanska'’ ljubi raspeće ‘’svojim pohotnim usnama'’. Nakon što ga je prethodno izvadila iz međunožja. Idejni tvorac ovog svetogrđa i idiotluka, Dejan Milićević (takođe autor i pomenutog Cecinog spota), pravdao je ovaj incident ‘’umetničkim slobodama'’. Ono malo ljudi sa zdravim razumom upitaće se, logično, otkud umetničkih sloboda tamo gde nema umetnosti?

Oj, Madono, mila sestro!

Turbo-folk je muzički frankenštajn 20. vijeka stvoren kao poslijedica nasilnog zavođenja i pogrešnog shvatanja demokratije.
Rambo Amadeus

Finalna faza u razvoju turbo-folka desila se logično, u periodu između građanskih protesta 1996. i petooktobarskog prevrata. Lagano i neprimetno, turbo-folkeri su mutirali i asimilovali se u društvo koje je hitalo ka tranziciji i evropskim integracijama. Tada je došlo do finalne promene kada ni sami narodnjaci više ne priznaju da to jesu već pominju termine kao što su ‘’urbani folk'’ (Aca Lukas, Marko Bulat, Prslook band…) pa čak i pop. Svojevremno je Jelena Karleuša na pitanje koje će vrsta muzike biti na njenom novom albumu rekla da se radi o ‘’nekoj vrsti trensa'’.
Turbo folk je u tim godinama definitivno ušao među urbanu populaciju. Iako je kao muzički pravac umire, njegove tekovine traju i trajaće. Osamdesetih, kada sam išao u osnovnu školu, bilo je sramota slušati narodnu muziku. Već u srednjoj, pola odeljenja je otkidalo na Džeja i Draganu Mirković, ali ipak, radilo se manje prosvećenom delu, od kojih je većina bila iz okolnih sela. Za vreme odsluženja vojnog roka, samo nas nekolicina u čitavoj četi nije slušala narodnjake. To jest, mi JESMO slušali narodnu muziku jer ono što danas pevaju Legende, Cune, Bilja Krstić ili Braća Teofilovići to definitivno jeste. Nismo se ložili na Cecu i Grand produkciju, za razliku od ostalih među kojima su najzagriženiji fanovi Sinana, Šemse, Karleuše bili upravo momci iz velikih urbanih sredina. To jeste jedna frapantna činjenica, da momak iz sela pored Kragujevca obožava Nirvanu i Toma Vejtsa, dok njegov vršnjak koji je odrastao u sivim blokovima Novog Beograda seče vene na najnovije dugosvirajuće izdanje Svetlane Ražnatović i kao životni uspeh beleži prisustvo na njenom koncertu na Marakani.
Na kraju, došli smo do toga da se nedavno gostovanje Cece na proslavi srpske nove godine u Nišu naziva koncertom POP(!) dive i da se upravo ona, koja je svojevremeno bila predvodnik turbo-folk krda, deklariše kao pop pevačica. Postoji i jedna srećna okolnost u svemu ovome. Kako je turbo-folk izašao iz kafana i prešao na trgove i u kafiće, tako se u istu vratila izvorna narodna i starogradska muzika. Jedan od ključnih momenata bila je pojava grupe ‘’Legende'’ čiji šef je nekadašnji gitarista Riblje Čorbe, Zoran Dašić. Iako oklevetani kao ‘’julovski bend'’ oni su u smutna vremena očuvali našu nacionalnu muziku i među prvima skrenuli pažnju na neke zaboravljene pesme sa vizantijskim prizvukom. Iz njihvogo šinjela izašli su potonji etno-izvođači kao što je Bilja Krstić, Madam Piano ili Sanja Ilić i ‘’Balkanika'’.
Opet, sa druge strane, nasuprot legata turbo folka narodu je počela da se nudi veoma sumnjiva ‘’urbana'’ kultura gde opet, kao u stara dobra vremena TV-Bastilje veoma uhodanu medijsku kampanju vrši jedna druga televizija - B92. Njihova emisija ‘’Sav taj folk'’ napravljena sa namerom da žigoše neke političke i društvene pojave a ne da objasni ovaj fenomen, vrhunac je licemerja jednog kulturnog obrasca koji u krajnjoj liniji ne nudi ništa novo. Čak ni ništa drugačije. Sa tim u vezi, uočljiva je sličnost načina na koji se na pomenutoj televiziji reklamiraju bendovi ‘’Darwood Dub'’ ili ‘’Kanda, Kodža i Nebojša'’, te festival EXIT, sa onim kojim je nekada plasiran Keba i Boban Zdravković ili ‘’Poselo 202′’. Ali to je već tema za jednu drugu priču.

Epilog: U ružičasto obojeni

‘’Nesumnjivo, najgnusnija laž koja se među Srbima pojavila u ovom veku kad je muzika u pitanju zove se turbo-folk… Divlji azijatski ritmovi i melodije, kombinovani sa prostačkim disko-ritmovima i još prostačkijim tekstovima i izgledom izvođača, kao da su kompozicije samog satane. Uostalom, do satane se u ‘’novokomponovanoj'’ muzici već uveliko došlo: Šaban Šaulić, na primer, peva: Ako ima pakla/ ja ću tamo biti/ sa đavolom crnim/ Kolovođa đavo, a na kecu ja/ sudbina se moja od rođea zna.'’
Ovako piše Vladimir Dimitrijević, pravoslavni publicista u večitom lovu na veštice, u svojoj knjizi ‘’Od Elvisa do Antimadone (Hrišćanstvo i muzička revolucija)'’. Nažalost, on je u njoj, umesto turbo-folka odstrelio rokenrol kao nesumnjivu satansku kreaciju koja kvari omladinu i ugrožava vaskoliko SrBstvo. Turbo-folka se dotakao samo ovlaš jer je smatrao da su Frenk Zapa i Džon Lenon daleko opasnije pojave od Cece, Karleuše i Ace Lukasa. Ipak, kao iskusni egzorcista, veoma lako je uočio okultnu sadržinu pojedinih numera, što se u priloženom citatu da uočiti. Jedno ovakvo plitko i banalizovano poimanje socioloških kataklizmi kakva turbo-folk, nesumnjivo, jeste, od strane od Boga izabranih branitelja vere&nacije upravo jedan od stepenika kojim su se šund i neukus popeli na vrh ledenog brega. Jer, da se Dimitrijević i njemu slični jurišnici na vetrenjače nisu zamajavali površnim tumačenjem (često potkovanim lošom faktografijom i usiljenim zaključcima izvedenim iz iste) rokenrol kulture, lamentirajući nad zatrovanom omladinom Naroda Nebeskog, baveći se pritom marginalnim death-metal bendovima, i da su svoj jed i bes usmerili na pravo mesto, možda bi situacija danas bila drugačija. Jer turbo-folk je izrastao na zgarištu jugoslovenskog muzičkog mejnstrima čiji je rokenrol bio punopravni član.
Opet, Dimitrijević jeste u pravu kada tvrdi da se radi o ‘’najgnusnijoj laži'’ koja se pojavila u srpskoj kulturi zadnjih decenija, međutim, on zaboravlja da više puta izrečena laž na kraju postane - istina. Zato vredi citirati SCM Ramba Amadeusa čoveka koji je kumovao turbo-folku kako u pogovoru ‘’Antologiji turbo-folka'’ kaže sledeće:
‘’Turbo-folk će trajati sve dok bude trajala prva faza demokratizacije Balkana, čim se pređe u drugu fazu - on će se ugasit. U drugoj fazi, kada novopečeni bogataši budu poželjeli obrazovanje, kulturno uzdizanje i emancipaciju, turbo folk će mutirati u neki drugi muzički oblik.'’
Ovo se, znamo, već desilo, baš kao što su se raznorazni delovi bivšeg režima jednostavno ‘’prelili'’ u opoziciju i sada čine punopravne članove ‘’demokratske vlasti'’. Ako se zna da su ti isti ljudi, svojim delovanjem (ili nedelovanjem) dopustili pojavu ‘’muzičkog frkankenštajna dvadesetog veka'’, sasvim je logično da su se i turbo folkeri elegantno presvukli u novo etno/pop/techno ruho.
Neko će se začuditi kako to da u Srbiji koja hita ka Evropi, koja je u zahuktalom ritmu tranzicije, još uvek ima mesta za jedne te iste ljude i za jedne te iste kulturne i političke opcije? Otkud Ceca po gradskim trgovima, istim onim na kojima je rušena bivša vlast? Otkud Karleuša po diskotekama, istim onima u kojima gostuju svetski di-džejevi? Ko je Kebi dao za pravo da skrnavi ‘’Queen'’ i Fredija Merkjurija? Zašto fabrika ružičastih snova i dalje radi punom parom, kada se desila famozna ‘’promena'’?
Odgovor je jednostavan.
Turbo-folk više ne postoji ali postoji duhovna čamotinja na čijim osnovama je nastao, postoje interesi, postoji ispiranje mozga… Turbo-folk je bio sredstvo koje se istrošilo i novi vlastodršci i kreatori kulturnih obrazaca su jednostavno našli nešto da poslužiti istom cilju. Apsolutno je nebitno da li se to sredstvo zove: pop, techno, dub, urbani-folk…
Bitno je da hiljadu puta izgovorena laž ponovo postane istina.

Kada jednu ambiciozno zamišljenu studiju prirede bivši roker i nesvršeni student istorije rezultat i ne može da bude bolji od knjige ‘’Pesme iz stomaka naroda'’ izdate 2001. od strane beogradskog SKC-a u biblioteci ‘’Srpske studije'’. Iako je polazna ideja za ovu ‘’Antologiju turbo folka'’ bila prilično dobra, sama realizacija podbacila je na više nivoa. Prvi je, svakako, izbor pesama, u kome, pogađate, nema ničeg antologijskog, već su tekstovi turbo-folk ‘’klasika'’ skupljeni s koca i konopca, poređani bez logike, smisla i reda i da stvar bude gora, čak ni to priređivačima nije pošlo od ruke kako treba. Prisutno je puno grešaka u transkripciji a nemali broj pesama je pogrešno potpisan. Ipak, kao najveći gaf autorima valja pribeležiti to što su u zbirku turbo-folk poezije uvrstili pesmu ‘’Pogledaj me nevernice'’, boemski evergrin i starogradski klasik čiji autor nije Marina Tucaković ili neki pijani harmonikaš sa Ibarske magistrale, nego naš romatničarski pesnik ĐURA JAKŠIĆ. Šta je pomenuti skrivio Đuriću i Tarlaću da ga ovako nagrde, nije poznato, ali takve stvari se često događaju kada neko pokuša da obrađuje temu o koju nije dovoljno upućen. Takođe, primetno je da autori ne umeju da naprave razliku između izvorne narodne muzike, novokomponovane narodne, turbo-folka i popa. Za njih je sve to isto. I Moby Dick, i Lepa Lukić, i Goca Tržan, i Ceca… A turbo-folk jeste stvaran na onoj granici gde je prestajao Miroslav Ilić (domaća verzija Džonija Keša, čije su se pesme takođe našle u antologiji zajedno sa Karleušom i Bajom Malim Knindžom, što je prava sramota, pa i bezobrazluk) a počinjao Aca Lukas. Zašto i kako ovo priređivači nisu znali i ko im je dao za pravo da jednoj ovakvoj temi prilaze iz pozicije poluboaveštenih amatera, ostaće nepoznanica. Ostatak knjige čine eseji u kojima se, sem faktografskih omaški i zaključaka sumnjive intelektualne težine, previše značaja daje ideološkoj, dnevnopolitičkoj pozadini turbo-folka nego njegovoj sociološkoj konotaciji. Koliko je ovaj tekstualni deo knjige slab govori i prolog i epilog na koricama napisan od strane SMC Ramba Amadeusa koji je u samo par rečenica sumirao sve ono što je grupa nemuštih autora pokušala (i nije uspela) da uradi na desetinama stranica teksta. Iako u osnovi konfuzna i nedorečena, ova knjiga ostaje jedan od retkih pažnje vrednih pokušaja da se turbo-folku priđe sa jedne analitičke strane. Neuspeh njenih priređivača i autora da naprave iole koherentnu i ozbiljnu studiju govori u prilog teze da je turbo-folk, i sa muzičke i sa sociološke strane gledano, daleko kompleksnija pojava nego što to mnogi misle. Štono reče pesnik: ‘’Tvrd je orah, voćka čudnovata'’. I sa ovim bi bilo dobro završiti, da Đura i Tarlać kojim slučajem u drugo&dopunjeno izdanje ne stave i Njegoša.

Evo teksta koji je pisan za THINK TANK, časopis za Balkan čiji novi broj će te moći za koji dan da kupite na kioscima širom Srbijice.

Stiven King, čuveni srpski pisac
BEZ KRALJA NE VALJA

Neko mi je maznuo knjigu.
Da se razumemo, nije to bila obična knjiga.
U pitanju je hard-cover izdanje Kingovog “Isijavanja” (Shining) izdato negde osamdesetih od strane Zagrebačke “Mladosti” i nespretno prevedeno kao “Vidovitost”. Oni koji su imali dovojno živaca da istrpe loš hrvatski prevod bili su u prilici da, čitajući ovu knjigu, uživaju u autentičnom remek-delu prema kome je Stenli Kjubrik napravio dosta hvaljenu i dosta osporavanu adaptaciju sa Džekom Nikolsonom i velikom vatrogasnom sekirom u glavnim ulogama.
Jedan moj kolega, postmodernista i Kingov veliki fan me je tešio objašnjavajući mi kako će mi se knjiga kad tad vratiti i kako ju je do sada pročitalo puno ljudi koji su na taj način oplemenili sebe Kingovim nepatvorenim genijem. Nije me baš odobrovoljio, jer ja iznad svega hoću svoju raritetnu knjigu nazad, lepo će stajati pored “Vreće kostiju”, “Zelene milje”, “Izmaglice”, “Bjuika 8″…
I tako, žaleći za izgubljenim primerkom Kingovog romana zatičem sebe kako se pitam zašto je kod nas Stiven King toliko voljen, cenjen i obožavan. Zašto Srbi toliko preferiraju njegove knjige, čak i oni koji generalno uopšte ne čitaju horor literaturu?
Da bi smo na ovo našli odgovor treba se vratiti na početak za nas ne tako srećnih devedesetih kada je jedan Kingov fan, po profesiji pravnik, odlučio da sebe uvali u dugove do guše pokrenuvši ediciju “Košmar”. Cilj te edicije bio je upoznavanje domaće neobaveštene književne javnosti sa savremenim majstorima žanra strave i užasa. Za tako nešto, Goranu Skrobonji, prevodiocu iz Beograda, poslužile su knjige tri velika pisca: Klajva Barkera (”Kabal”), Džejmsa Herberta (”Preživeo”) i pogađate - Stivena Kinga. Sa korica njegove dvotomne horor epopeje “To” smešio nam se zli klovn Penivajz obećavajući nam puno straha i košmara u priči o imaginranom gradiću Deriju ispod kog živi drevno biće koje može uzeti bilo kakvo obličje i koje se povremeno hrani stanovnicima tog malog mesta u državi Mejn. Svako ko je imao prilike da pročita ovu briljantnu studiju američkog društva može posvedočiti da se radi o vanserijskom umetničkom delu u najboljoj tradiciji američkog romana.
Da je King “legao” domaćoj publici potvrdila je činjenica da se druga dva pomenuta pisca nisu preterano “primili” na ovo tle. Barker, sa svojim eksplicitnim, bizarnim i gadnim splater manirizmom prezentovanim kasnije i kroz famozne “Knjige krvi”, ostao je obožavan najvećim delom od čitalaca koji preferiraju slešere i iznutrice. A Herbert, iako odličan zanatlija, pokazao se nekako suviše hladnim i lišenim duše. King je, s druge strane, zbog svoje poetike, protkane nostalgijom i svakodnevnim dozvoljavao srpskom čitaocu viši nivo identifikacije koja, znamo, prilično doprinosi uspehu jednog književnog dela. Zato Srbi vole Kinga. A na njegov opus nisu imuni ni ostali narodi sa ovih prostora.

Nadnica za strah: Ko je Steva Kralj?

Fantastic expectations
Amazing revelations
Final execution and resurrection
Free expression as revolution
Finding everything and realizingYou got the fear

Stiven Edvin King je rođen 1947. u Portlendu, Mejn. Bio je drugi sin Donalda i Neli Rut Pislburi King. Nakon razvoda svojih roditelja (ustvari, Donald je napustio svoju porodicu) on i njegov stariji brat Dejvid bili su odgajani od strane majke. King je počeo da piše bukvalno od malih nogu, kada je išao u školu radio je priče bazirane na popularnim filmovima tog vremena. U trinaestoj godini se dešava prelomni trenutak kada u kući svoje tetke otkriva kutiju punu očevih knjiga, naravno, radilo se isključivo o ostvarenjima iz SF i horor žanra. Od 1966. studira Engleski na Mejn Univerzitetu u Oronu i diplomira 1970. Oženio se Tabitom Sprus (upoznao ju je logično - u biblioteci) januara sledeće godine. Pošto nije mogao da nađe posao kao nastavnik, porodica je živela od njegove nadnice koju je primao kao radnik u perionici veša kao i od crkavice koju je uspeo da iskrčmi prilikom prodaje neke od kraćih priča. Ovaj period njegovog života opisan je kasnije delimično u knjizi “Hearts in Atlantis” (u filmskoj adaptaciji glavnu ulogu tumači ser Entoni Hopkins), tih godina porodica King je, verovali li ne, živela u prikolici. Steva piše kratke priče i mahom ih objavljuje u tzv. časopisima za muškarce, u međuvremenu zapada u probleme sa alkoholom koji će potrajati čitavu deceniju (i čiju dubinu i ozbiljnost smo delimično mogli da sagledamo u “Isijavanju”). Većina priča koje je napisao i prodao u tom periodu sakupljene su kasnije u zbirku “Night Shift”. U jesen 1971. King počinje da predaje Engleski u državnoj školi u Hampdenu, Mejn, tako da se pisanjem bavi noću i tokom vikenda, upravo u to vreme sa kraćih formi prelazi na duže i tada nastaju njegovi prvi romani od kojih mnogi nisu objavljeni ni do dana današnjeg.
Trenutak koji je od Kinga stvorio ono što danas jeste desio se u proleće 1973. kada izdavačka kuća “Doubleday&Co.” prihvata roman “Keri” (Carrie) za objavljivanje. Knjiga se bavila pričom o devojci koja ima paranormalne sposobnosti i ne baš psihički stabilnu majku koja je uz sve to i verski fanatik. U potonjem memoarskom delu “On Wrighting: A Memoir Of The Craft” King će priznati da je tih dana bio konstantno pod uticajem alkohola i da je čak bio pijan i na sahrani svoje majke.
Uspeh koji je usledio nedugo potom doneo mu je osim znatnih količina novca i laskavu reputaciju pisca čija dela se isplati ekranizovati. Nakon što je napisao “Tommyknockers” (koji će objaviti kasnije) i “The Stand” (u nas najavljivana i nikad objavljena kao “Uporište”) King se ratosiljao i nezgodne zavisnosti koja je osim piva podrazumevala i kokain i valijum a ekranizacijama njegovih dela krenuli se da se bave i takva imena kakvi su Brajan De Palma (koji je uradio sasvim solidnu “Keri”) te legendarni Stenli Kjubrik koji je rešio da nakon uspeha koji su mu doneli filmovi “Paklena pomorandža” i “Odiseja u svemiru 2001″ napravi “najstrašniji horor film ikad viđen”. Za realizaciju te svoje ideje odabrao je kao predložak Kingovo “Isijavanje” a za tumača glavne uloge Džeka Nikolsona. Kao ekscentričan i nemoguć čovek, Kjubrik je, osim apsurdnih zahteva, imao i običaj da prepada Kinga telefonirajući mu u kasne sate da bi ga priupitao neke detalje u vezi knjige ili, recimo, da li veruje u Boga. Sam film je ispao pomalo mutan, od strane nekih hvaljen kao remek-delo, a od drugih proglašavan bezdušnom i nadasve hladnom adaptacijom lišenom emocija koja izneverava osnovne premise samog romana.
Bez obzira na to, King u osamdesetim ređa bestseler do bestselera: “Cujo”, “Creepshow”, “The Dark Tower I: The Gunslinger”, “Different Seasons”, “Christine”, “Pet Sematary”, “The Talisman” (sa Piterom Štraubom, objavljeno kod nas od strane “Dečjih novina”), “It”, “Misery”… I gotovo svi bivaju ekranizovani. “Kristinu” je radio Džon Karpenter, “Mrtvu Zonu” Dejvid Kronenberg, “Stand by Me” je uradio Rob Rajner po motivima kratke priče “Body”, “To” biva pretvoreno u očajno urađen TV film, a svakako najpoznatija ekranizacija jeste “Running Man” u nas preveden kao “Trkač” ili “Čovek u bekstvu” gde je glavnu ulogu igrao Arnold Švarceneger. King je ovu knjigu objavio pod pseudonimom Ričard Bakman. Godine 1986. i sam King se okušao u pravljenju filma po svojim delima, režiravši “Maximum Overdrive” adaptaciju novele “Kamioni” u kojoj je glavnu rolu imao Emilio Estevez. Sva sreća da je ostao na tom jednom režiserskom pokušaju jer film je bio bezveze.
Devedesete Kingu donose nove uspehe i tu vredi pomenuti njegov rad na epskom serijalu romana “Mračna Kula”. Drugi deo “Pustare” izlazi 1991. a treći “Čarobnjak i staklo” 1997. Cela priča biće privedena kraju 2003. i 2004. sa poslednja tri nastavka koji nisu baš dočekani sa oduševljenjem od strane kritike. Ono što je bitno za našu publiku jeste da su prva četiri dela prevedena kod nas i da će u roku od godinu dana izaći i ostali nastavci. U toku devedesetih King ima puno više sreće sa adaptacijama svojih knjiga jer se istih prihvataju ljudi koji u biti poštuju i razumeju njegov opus i poetiku. Tu pre svega mislim na Frenka Darabonta čiji je film “Shawshank Redemption” (nastao po Kingovoj noveli “Rita Hayworth and Shawshank Redemption” a u nas distrbuiran kao “Bekstvo iz Šošenka”) bio nominovan za čak 11 Oskara i u kome su Tim Robins i Morgan Frimen ostvarili nezaboravne role. Pošto se ta kombinacija pokazala plodonosnom, Darabont 1999. radi još jedno izvanredno ostvarenje -”Zelena Milja” u kome briljiraju Tom Henks i fenomenalni Majkl Klark Dankan koji je bio nominovan za Oskara za najbolju sporednu ulogu. Film je osvojio ukupno četiri Oskara, između ostalog i za najbolji film i najbolji adaptirani scenario.
Te iste godine, na leto, Stivenu Kingu se dešava nezgoda koja mu u mnogome menja život. Nasred ulice u Nort Lovelu njega udara Dodž Karavan za čijim volanom je sedeo neki građevinski radnik i nanosi mu teške povrede kojima zamalo nije podlegao. Interesantno je pomenuti jezivi podatak da je King u to vreme radio na romanu “Bjuik 8″ u kome jedan od junaka gine u saobraćajnoj nesreći. Sam događaj on će i kasnije opisati u dva navrata, prvo u romanu “Zamka za snove” a onda i u finalnom delu “Mračne Kule” gde glavni junaci pokušavaju da spasu pisca od saobraćajke. Naime, King je tu sebe ubacio kao jednog od likova u romanu.
Nakon te nesreće, King jednostavno nije bio isti čovek.
A, ako ćemo pošteno, nije više bio ni isti pisac.
Romani koji su usledili bili su očigledno opterećeni tim događajem i, iako zanatski perfektno odrađeni, nedostajalo im je nešto, ona magija pripovedanja i originalnost koju su posedovala ranija dela. King sam je to priznavao i uviđao, pa bi povremeno (u afektu, šta li) najavljivao da se povlači iz pisanja da bi nedugo potom izdavao novo delo, skako deblje od prethodnog. I svako slabije od prethodnog. Fleke je malo povadio pomenuti “Bjuik 8″ ali razočaranje koje je donela traljava priča o vanzemaljcima “Dreamcatcher”, onda nastavak “Talismana” urađen opet sa Piterom Štraubom i nazvan “Crna kuća” i ponajviše katastrofalno loši završni delovi “Mračne kule” bacali su verne fanove u rezignaciju. Ipak oni najuporniji ne odustaju od privrženosti svom idolu, a oni koji ga dovoljno ne poznaju, uvek mogu da se vrati delima koja su mu donela titulu “Kralja horora”.

Steva pravoslavni: Istinska vera

My morning sun is the drug that brings me near
To the childhood I lost, replaced by fearNew Order - True Faith

U Kingovim knjigama, detinjstvo je večno, kuća miriše na pitu od jabuka, bejzbol prvenstvo je u jeku, padaju prvi poljupci na zadnjem sedištu ćaletovog auta, u drajv in bioskopu, pred ogromnim platnom na kome veliki gorila steže u svom naručju uplašenu plavušu… Međutim, taj idilični svet nije tako savršen kako se to čini na prvi pogled. Upravo tamo gde ih najmanje očekujemo, naši košmari se pojavljuju da nas progone. Ćutljivi komšija u kući na uglu ulice je bivši upravnik koncentracionog logora, novopridošli đaci se noću pretvaraju u zombije, u kukuruzištu živi jezivo stvorenje koje se hrani ljudskim mesom, a na putu za Jerusalemovo možete naići na vampire, ako produžite dalje, čeka vas veliki crv u napuštenoj crkvi gde je raspeće okrenuto naopako… Kingova strava je opipljiva i gotovo realna, siže je smešten u normalne svakodnevne situacije a najveće zlo krije se u sasvim običnim, naizgled normalnim ljudima.
Vrednost same Kingove vizije jeste upravo njegova vera da zlo može biti pobeđeno. Za razliku od mnogih drugih horor-pisaca čija dela su utopljena u nihilizam, pesimizam i bezbožništvo, i čija poruka glasi da je zlo u nama i oko nas nepobedivo i večito, King misli drugačije, on se protiv tog zla bori. King je verujuć čovek (po opredeljenju metodista) koji piše o snazi ljubavi i žrtve, i o tome kako ona može pobediti i nejjezivije čudovište koje je paradoksalno, u krajnjoj liniji - sam čovek. Gotovo dirljivo zvuči njegova konstatacija na kraju romana “To” koja glasi da “u svetu postoji toliko srećnih krajeva da se razum čoveka koji ne veruje u Boga ozbiljno dovodi u pitanje”.
Kingova interesovanja ne kreću se samo po liniji uskih okvira žanra. On daje sliku sveta koji je još malo pa savršen, projektujući u čitaoca viziju jedne drugačije Amerike koja je ponekad predstavljena kao nostalgični san u kome su najviše vrednosti porodica, bejzbol i rokenrol, a ponekad kao košmar u kome caruju čudovišta koja su itekako stvarna: korumpirani političari, rasisti sa Juga, seksualni manijaci za školskom katedrom, verski fanatici, medijski manipulanti, bogati naftaši što izrabljuju sirotinju, lažljivi advokati…
Inače, Stiven King ima veoma jednostavnu formulu za uspešno bavljenje književnošću: “Čitajte osam sati dnevno, zatim pišite četiri sata. Ako ne možete da nađete vremena za to, onda ne možete ni postati uspešan pisac”. King takođe ima i prostu definiciju literarnog talenta: “Ako napišete nešto za šta vam neko pošalje ček, ako unovčite taj ček i onda gotovinom platite račun za struju, pretpostavljam da ste talentovani.” Zanimljivo je i njegovo viđenje stvaralačkog procesa koji se često, naročito kada su naši književnici u pitanju, mistifikuje do nerazuma. U pogovoru za novelu “Izmaglica” (The Mist) King kaže sledeće: “Ne zanima svakoga odakle dolaze kratke priče, i to je savršeno razumljivo - ne morate da shvatate motor sa unutrašnjim sagorevanjem da biste vozili kola, niti morate da znate za okolnosti vezane za pravljenje priče da biste iz nje izvukli nešto zadovoljstva.”

Povratak Kralja:
Steva po drugi put među Srbima

Ljudi žele da znaju zašto sve ovo radim. Zašto pišem ovakve grube stvari. Volim da im kažem da imam srce malog dečaka… I da ga držim u tegli na svom stolu.
Stiven King

Nakon polovično uspešnog bivstvovanja u ediciji “Košmar” King se skrasio u beogradskoj izdavačkoj kući “Alnari” koja je reprintovala prve delove “Mračne kule” a nedavno krenula i u objavljivanje preostalih. Takođe, u ne baš redovnim razmacima, do vernih Kingovih čitalaca (a i onih koji to nisu) stižu i romani novijeg datuma. Ono što se svakako može zameriti jesu svojevrsni diletantski ispadi izdavača. Tako je, recimo, srpsko izdanje integralne verzije “Zelene milje” užasno prevedeno i prepuno kroatizama i tuđica što, svakako, pobuđuje određene sumnje. Ne dajte se zavarati blurbom na koricama u kome izdavač tvrdi kako je to izdanje “sa predgovorom autora”, jer pomenutog predgovora nema ni od korova. Na žalost, Skrobonja trenutno radi na nekim drugim knjigama (najnovija - “Strvinarska Uteha” Dena Simonsa) tako da smo mi, iskreni Stevini fanovi uskraćeni za njegove detaljne, manijački minuciozne i gotovo genijalne prevode. Uz sve to, Srkobonja je u međuvremenu postao i jedan od najjačih (ako je i najjači) srpskih horor pisaca i njegove knjige - roman “Nakot” te zbirke pripovedaka “Od šapata do vriska” i “Šilom u čelo” su nešto što svaki Kingov fan jednostavno mora da pročita.
Stiven King naravno, nije prestao da piše, naprotiv. Kao jedini pouzdani icelitelj skribomanije se u dosadašnjoj istoriji pokazao jedino Sveti Petar. Za 2007. predviđena je strip adaptacija “Mračne Kule” koju King realizuje u saradnji sa kućom “Marvel”. Do tada će nas Holivud obradovati novim adaptacijama Kingovih dela. U filmu “1408″ rađenom po kratkoj priči istog imena zaigraće jedan uz drugog velike zvezde Džon Kjuzak i Smejuel L. Džekson dok se kao režiser “Bjuika 8″ pominje ni manje ni više nego legendarni horor reditelj Džordž Romero. Oni koji su nestrpljivi mogu da uživaju u seriji “Mrtva Zona” (Dead Zone) koja se trenutno prikazuje na drugom kanalu nacionalne televizije.
Kingov kult je u međuvremenu kod nas ojačao pojavljivanjem novih prevoda i horde njegovih obožavalaca i poštovalaca postale su sve brojnije. Što je najvažnije, njegove knjige više nisu ostale cenjene samo u zabranu takozvanih obožavalaca žanrovske već su počele da bivaju čitane i primećene od strane tzv. akademske i književne javnosti. U Kingove fanove se danas ubrajaju se i Zoran Ćirić dobitnik NIN-ove nagrade kao i renomirani kritičari kakav je recimo Vasa Pavković. Recenzije njegovih romana više ne izlaze samo po fanzinima i specijalizovanim magazinima već i u “ozbiljnim” glasilima. Pomenuo bih i činjenicu kako se starosna granica ljudi koji ga čitaju značajno promenila, od literature za neposlušne đake i zaljubljenike u fantastičnu literaturu, Kingove knjige postale su i omiljeno štivo sredovčne gospode koja su do juče člitala isključivo klasike poput Tolstoja i Ćosića. Moj otac je, recimo, jedan od njih.
A ja sam, na kraju ove priče o piscu koga Srbi mnogo vole i čitaju i koji je na neki čudan način u svojim delima opisao i našu muku, ostao opet sam sa svojim problemom.
Da vas podsetim, neko mi je maznuo knjigu i ne znam šta da radim.
Vidite, nije to obična knjiga.
To je knjiga koju je napisao Stiven King.

Promocija je bila fina, urednik Blagojević poznatiji i kao “Tatko” govorio je više nego nadahnuto, poseta je bila dobra, a završni radovi obavljeni su u kafani “Dim”. Evo i nekih fotki.

Vajfert je bio dobar.

Pada glava…

S leva na desno: Dejan Ognjanović - Gula (hororista), Zoran Pešić - Sigma (urednik GRADINE), Dejan Kostić - Izdajnik (urednik TRASH-a i obožavalac Irona Maiden-a)

Konačno se desio i taj dan.
LEVA STANA DRUMA, na papiru, u mekom povezu, na 280 strana i u izdanju SKC-a Niš.

Sutra, u 18:00 na prostoru za promocije na Svetosavskom sajmu desiće se prvo predstavljanje, a evo i zvaničnog teksta pozivnice:

Studentski kulturni centar Niš
Vas poziva na promociju knjige

Dejan Stojiljković
LEVA STRANA DRUMA

SVETOSAVSKI SAJAM KNJIGA
Četvrtak 1. mart 2007. od 18:00

Na promociji će govoriti:
ALEKSANDAR BLAGOJEVIĆ, urednik
MARKO STOJANOVIĆ, likovni urednik
AUTOR

“Leva strana druma” je konceptualna zbirka proze pravljena po uzoru na “Trejnspoting” Irvina Velša gde kroz svojevrsne urbane road priče, autor gradi sliku modernog Niša u periodu 1999-2003. Osim kultnih gradskih mesta i likova, knjiga opisuje i bizarne događaje kao što je kafanski šampionat u ispijanju vinjaka, igranje “srpskog ruleta” od strane udruženja taksista, čudne puteve dilanja marihuane u Durlanu, još čudnije švercovanje kradenog viskija na Paliluli, zaključno sa paljenjem Islam-Agine džamije marta 2003.

Naravno, ova pozivnica važi za Nišlije a svi ostali do knjige mogu da dođu ako pišu na adresu amarok018@yahoo.com

Eh, da… Cure. I to one što piju. I crtaju stripove. I imaju dugu kosu. Rokerke. Sa dugim nogama i jetrom od čelika…

Za dobro vino važe tri kriterijuma:
- da je jeftino,
- da ga ima dovoljno,
- da može da se pije.
Crnjak koji je te večeri doneo Cane Grobljanac, inače čuvar podruma u PIK-u Niš i neopevani alkos, bio je klasično stono vino, slično onom koje je svojevremeno bilo valjano pod neadekvatnim imenom “Kalča”. Imalo je izgled crnog vina, ukus crnog vina, miris crnog vina, a da nije ni prošlo pored grožđa. E, to se zove čudo od tehnologije. Odmah sam se setio one priče u kojoj Dzudzan na samrtničkoj postelji potomstvu u amanet ostavlja mudre reči: Sinko… Vino može i od grožđe da se pravi!
Imajući u vidu ko je činio ekipu za sedeljku te večeri kod Duleta Palilulca na gajbi, ne bi se baš reklo da je iko očekivao da će se piti nešto bolje. Tu su, za svaki slučaj, kao pojačanje upala i dva litra limun votke koju je Aca Glista konzumirao sa đusom rizikujući da dobije rak želuca i sepsu istovremeno. Ovo je ipak bio događaj za njega, s obzirom na činjenicu da retko kad izbija iz svoje sajber jazbine, pa je zato davao oduška sebi cirkajući netipično brzo i alavo. Dule je njemu bio nešto kao dalji rođak, mada to nije bilo baš sigurno. Pre bi se reklo da njihovo prijateljstvo imalo veze sa onim koje decenijama neguju Siki Kučkar i Duletov stric Jova Šebek, jedan od viđenijih gradskih golubara.
Društvo koje se okupilo te večeri da ubije vreme i pokoju moždanu ćeliju bilo je prilično šarenoliko. Vojvoda i ja voleli smo tu da dolazimo zbog Duletovog običaja da nikad ne pravi peder-balove već gleda da sakupi srazmeran broj riba i frajera. Tako da eventualni bliskiji kontakt osoba suprotnog pola, za razliku od ostalih sedeljki ovakvog tipa, nisu puka misaona imenica.
Četiri ribe su već bile tu, dve Duletove komšike (obe mlade, zgodne i glupe), zatim dve rokerke koje sam povremeno viđao po koncertima i svojevremeno u Rock-u i na Starom Pravnom, jedna crna, druga plava, malo ofucane od alkohola i koječega ali dovoljno pristojnog izgleda da se ubroje u potencijalne seksualne objekte. Nedugo potom pojavila se i peta, polulegendarna Duca Hladnjača koju je trpalo (i još uvek je trpa) pola grada. Kikotala se onako debela, nadjačavajući New Order koji se čuo iz zvučnika Duletovog prastarog Pionirovog stuba. Lupetala je nešto o slikarstvu a onda naglo prelazila na srodne teme, tipa sredstva za kontracepciju i najnovije epizode “Dosijea X” (Jeste li videli kako su Moldera opet oteli vanzemaljci?). Sa njom si mogao da pričaš o svačemu i ni o čemu, to je za nju bila neka vrsta predigre jer za onu pravu nikad i nije imala vremena, prosto bi zaskočila svakog za kog misli da je rad da je kresne i tu se više ne bi znalo ko jebe a ko biva jeban. Ja lično nikad nisam imao tu nesreću da joj se nađem između nogu ali je zato Vojvoda jednom prilikom, nakon gajbe piva, završio sa njom u nekom ćumezu. Kasnije mi je pričao da se ničega ne seća ali ga uvek oblije hladan znoj kad god ga podsetim na taj nemio događaj.
“Jao, Voki, ali si mi smršao…”, kliberila se Duca nimalo nežno štipajući mog ortaka za obraz.
“Odjebi, bre, debela…”, gurao je on nervozno njenu šaketinu od sebe.
Negde do jedanaest već smo bili zaglavili kod pete litre, namerni da otvorimo još jedan balon od ukupno četiri sa koliko nas je opskrbio Cane, zvono na vratima oglasilo se tada u pauzi između dve pesme sa kompilacije “Substance”. Dule je izašao iz sobe da otvori neznanom gostu a mi smo nastavili da tupimo o španskom fudbalu i bodibildingu.
Kiki je ušla u sobu baš u trenutku kada je Piter Huk počeo da kida žice na svom golemom basu praćen razigranim sinti perkusijama. Svi prisutni muškarci (sem Ace koji je već bio na dobrom putu da se totalno ukomira) uzvrpoljili su se na svojim mestima očajnički se trudeći da otkuliraju činjenicu da je na sedeljku ušetala jedna od najpoželjnijih riba u gradu. Ženski deo ekipe takođe se potrudio da ne odreaguje na Kikinu pojavu zbog koje su im ljubomora i zavist pocurile na uši. Ipak, njima je to teže išlo, naročito Duci Hladnjači po čijem sleđenom zverskom pogledu se jasno videlo da bi je najradije iskasapila kuhinjskim nožem, onda sekirom isekla na komade i njenim mesom nahranila svinje.
Kiki je sela na tabure preko puta mene. Nisam baš bio siguran da li je to učinila namerno ili ne, ali ta misao je isparila istog trenutka kada me je pogledala svojim mačkastim očima i razdragano drugarski rekla:
“Ej, ja tebe znam… Ti si onaj Pantelejac…”
“I ja sam!”, dobacio je pijano Vojvoda.
“Kako beše… Nikola? Imaš onaj smešni nadimak…”, nastavila je ona ne obraćajući pažnju.
“I ja imam smešan nadimak!”, opet se ubaci Vojvoda. “Mnogo smešan! He, he, he…”
“Zlatni dečko?”, obazrivo je upitala naginjući se ka meni.
“Da.”, slegoh ramenima. “Taj sam.”
“Eto vidiš da te znam.”, samozadovoljno se vrpoljila uzimajući od Duleta čašu sa vinom. “Viđala sam te na Pravnom, u Rock-u… I na keju.”
“Ej, i ja sam izlazio na ta mesta…”, Vojvoda je bio uporan.
“Ajde ne seri više, nego sipaj to vino.”, prekida ga Cane. “Nisam ga ukrao iz podrum samo za tebe.”
To što je Kiki izrazila interesovanje prvo za mene u stvari nije ništa značilo. Ona je bili svačiji drug i ničija devojka. Mnogi su je smatrali za lujku, međutim, njena ekscentričnost imala je dublje korene. Po gradu su je svi znali kao ribu koja ima mat-crnu kosu puštenu do dupeta sa jednim tankim ali dugim plavim pramenom na levoj strani, da peva u nekom hardcore bendu, da ima lice na kome bi joj pozavidele najveće holivudske lepotice i glas od kog bi i okorelog pedera podilazili žmarci… Naravno, ovaj grad ne bi bio to što jeste da se o Kiki nije znao jedan hiljadu puta provereni trač.
A to je da može da popije za trojicu.
Prosto. Kiki jeste bila lepa kao anđeo, ljupka, inteligentna, dobar drugar, ali je zato volela da pije kao muško. Uglavnom je preferirala žestine, mada joj ni ostale stvari nisu bile strane.
O, da.
Kiki i ja smo se u stvari odlično poznavali. Naime, probao sam da je smuvam tačno tri puta. Prvi put nije ni došla na Stari Pravni jer se pre toga prebila u “Rock”-u pa su je odveli kući. Onda sam sledeći put napravio šemu da se kao slučajno sretnemo kod jedne naše zajedničke poznanice. Ja sam kasnio pola sata i kad sam se konačno pojavio ona je već bila otrsila pola litrice vinjaka. Probao sam da je stignem na brzaka i sve se završilo tako što sam se i ja ubio na mrtvo mesto pa, shodno tome, nisam bio ni za kurac. Treći, davljenik-se-i-za-slamku-vata pokušaj bio je, verovali ili ne, na prošlom dočeku nove godine. Zamislite optimistu koji devojku sa takvim sklonostima ka alkoholu muva na mestu gde se taj isti alkohol toči u hektolitrima i uz to je još besplatan? Da, da… Kiki je bila moja nikad prežaljena simpatija, nedosanjani san, nezavršena misao… I evo je sada preko puta mene, smeši mi se onim svojim volim-ceo-svet osmehom, pita me o svemu i svačemu poput radoznalog deteta, trepće svojim mačkastim okicama…
I pije ono vino ko da joj je zadnje.
Bio sam omađijan i bespomoćan u isto vreme. Pričao sam sa njom o muzici, njenom bendu, knjigama, muškarcima i ženama, o tome kako održava toliko dugu kosu i koje su joj omiljene replike iz filmova… U jednom trenutku, negde oko pola dva, kada je Aca već uveliko džonjao na fotelji u uglu, Cane presamićen na kauču grlio balonče sa vinom i buncao gluposti, komšike sa Ducom Hladnjačom odmaglile u grad na otvaranje nekog fensi kafića, a Vojvoda i Dule obrađivali na terasi one dve male rokerke, Kiki se opet nagnula ka meni kao da hoće da mi šapne neku dugo čuvanu tajnu i upitala:
“Ej, Zlatni, znaš čime se sad bavim?”
“Da…”, promrmljao sam smetenjački, opčinjen dužinom njenih trepavica i načinom na koji je rekla ono Zlatni. “Ovaj, ne…”
“Crtam stripove.”, izjavila je ponosno.
“Stvarno?”
“Da. Hoćeš da vidiš?”
“Može.”
Oduševljeno je poskočila sa svog mesta, dograbila malu crnu torbicu i sela pored mene. Osetio sam miris lavande pomešan sa mirisom mleka. Udahnuo sam duboko da se ne bih ugušio od iznenadnog naleta panike koji me je dušmanski zgrabio za gušu.
Izvukla je iz torbice svesku sa kožnim koricama i počela da je prelistava. Pred našim očima stali su da se ređaju kaiševi i sličice. Likovi, pejzaži, šrafure i oblačići sa upisanim tekstom, sve to iscrtano flomasterima i tušem u boji. Primetio sam da je ona sama glavni junak svake od tih mini epizoda. Pogled mi je bio mutan od popijenog vina, njen glas, tih poput šapata, milovao mi je levo uvo, gotovo da nisam mogao se pomerim ali mi je na neki čudan način bilo lepo.
Ne, Kiki i ja se nismo smuvali te večeri. Niti bilo koje druge. Niti će se između nas ikad desiti bilo šta više od sedenja u polumraku i prelistavanja njene sveske sa stripovima dok New Order u pozadini sviraju nešto nenametljivo i detinje mudro. Miris njene kose, ovlašni dodiri rukom u trenucima kada okreće strane svoje dragocene sveščice, šapat u mom levom uvu… Reči, reči, reči… Sve one stvari koje ti se čine tako važnim a u stvari su prolazne poput tebe samog.
Sat nakon toga već je bila gotova. Uspavala se dok mi je pričala o tome kako je kao klinka bila zaljubljena u Bilija Ajdola. Odneo sam je u susednu sobu i položio na Duletov veliki momački krevet. Par trenutaka sam pijano zurio u nju, pitajući se u sebi da li će se sutra kada se probudi uopšte sećati bilo čega u vezi ove večeri. Položio sam svesku sa stripovima kraj njenog uzglavlja i izašao napolje.
Malo kasnije sam pokupio Vojvodu, bukvalno ga istrgavši iz čeličnog zagrljaja napaljene plavuše u “Manowar” majici ispod koje očigledno nije imala brus i odvukao ga u sobu gde je komirani Aca ležao totalno uneređen od votka-đusa.
Nakon kraće prepirke ubedio sam ga da je ipak odvođenje Ace kući jači prioritet od masiranja duda nekoj pijanoj hevimetalki, a onda smo pozvali taksi.
Kada smo konačno, negde oko pola pet ujutru, ušli u Acinu kuću, prvo smo ga odveli do kupatila i naterali ga da povraća. Dok je on urlao na nedužnu wc šolju, stajali smo ispred kupatila i blejali jedan u drugog. Vojvoda je nekako uspeo da izmota paklu sa cigaretama i pripalio je jednu na jedvite jade.
Klatio se malo tamo-amo, a onda me upitao:
“I? Šta je bilo?”
“U vezi čega?”
“U vezi Kiki.”
“Ništa.”
“Ništa?”
“Ništa…”
“Kakav si ti kreten…”
Hteo sam nešto da kažem, ali sam odustao. Tada se iz spavaće sobe pojavio i Siki Kučkar. Očigledno ga je probudila buka koju je Aca pravio svaki put kada bi obasipao šolju žućkastim vodoskocima. Prišao je mirno do dovratka kupatila, podbočio se, zavrteo glavom i upitao svog sina:
“Šta je bilo? Prejeo si se kolači, pička ti materina?!”
Ostavili smo Acu da ga Siki na “starinski način” otrezni i zdimili za Pantelej. Dobro, više smo se teturali nego što smo išli, ali jebi ga, nije nam bio ni prvi ni poslednji put. Kad sam stigao kući, bukvalno sam se dovukao do svoje sobe i ne skidajući odeću, strovalio se na nerazmešten krevet. Zurio sam par mikrosekundi u živi mrak oko sebe. Svet se vrteo oko svoje ose, besna zver saterana u klopku…
Onda sam zaspao.
I sve je bilo u redu.

sve ostalo je na www.levastranadruma.tk