Код нас у кући се као не пије, дроге се не користе. То је као правило лечења. Међутим, правило се никад није сасвим одомаћило, па тако још увек наилазим на флаше и лименке остављене на најневероватнијим местима; у фиоци за крпе, у орману, иза кревета, у џепу од баде мантила, иза уља и сирћета, испод кромпира… Са дрогама је ствар већ другачија, ту смо ригорозни. Само понекад другари од малог дувају на гајби, углавном изађу на терасу па тамо. Сврати и мени Ђока са кесицама по џеповима али ретко. И говорио сам ја, окретао и на шалу, зајебавао их како су разлупани, ма шта све нисам радио.. Не вреди, не јебу ме. Ал’ провали ћале пре неки дан шта се догађа, одмах оде у саветовалиште, настане скандал. Те моје је лечење угрожено, те што му нисам рекао, те он ће њима врло грубо рећи… Видим ја биће зајебано ако их оставим ћалету да их он од дроге одвраћа, пошаљем четворици коловођа поруку

“ћале је извалио да се дува код нас на гајби, ја ћу гледати да га искулирам да вам не кења, али више нема вањаду, ни на тераси чак. ок?”

После једно минут стигну ми 4 поруке..

“ок”
“ок”
“ок”
“Јеботе на коју фору? Само сам на тераси.. Ал нећемо више да правимо њесра, не брини!”