Кад смо били клинци, уствари одмах сам слагао, до скоро нас је ћале цимао да за ускрс идемо у цркву. Мене та ускршња религозност и није испуњавала неком нарочитом радошћу, мада ми је због Јешуе драго. Да се однекуд арханђел Гаврило појави код нас капирам да би рекао пусти децу, стрина им је спремила цицвару, немој да их смараш, ти ако хоћеш иди принеси жртве паљенице.. Ал’ Гавра је и сам био заузет око припрема за дочек младенца, а ми невесели у две туре колима у цркву. Ја искусно пустим да више нема места, одрадим Дуца и лимастог на фору, останем у другој екипи са теткама.. У храму божијем разног света, и шта да вам више причам, одстојао сам ја то некако, али највише сам био са Христом кад смо Михајло и ја једном запалили, овај мој баксуз нас је нашао да лежимо у каналу поред цркве и лижемо, боже ме прости, сладолед.