Јермак и Зулејка

идем ја тако на групну терапију већ неко време. наркоманија, лудило. и довијам се ја ту некако, лекаре слушам, пробам ја и по свом ал то се изјалови, зарекнем се на апстиненцију од свих супстанци, и добро ми, никад овисником више. долазе и други људи, свакакви. доведу их маме тате, остави их жена, девојка била некад па довела дечка, избаце их из куће па би да се лече гистро, неки дођу и сами. и секундарним добитима од лечења надају се кад дођу. углавном сви. ја први. дођу и депресивни, у животу сјебани, као деца злостављани, у застоју на студијама, браћа сестре девојке, они често савршени. и буде ту паметних људи. буде и будала и глупавих. и добрих и рђавих. и сви ми седнемо па причамо, психолог нам питања поставља, читамо шта смо кући писали, некад се смориш, некад буде ок. посрамиш се некад, некад те бодре, неки пут се и сам себи свидиш. углавном, добра је то ствар, доста њих се променило па су сад бољи. пре једно 2 месеца појавио се лик, нит је психотичан, а опет, није ни да није, гуто lsd некад, није дуго већ, враћају му се слике, види демоне, некад се смеје дивно, некад нема појма шта су га питали, некад би волео да има девојку, некад пуши viceroy и тићу, некад прича нешто а као да је заборавио да прича, некад је ту, углавном није ту, некад му се таман приближиш а некад те некако погледа, некад не зна где је изгубио сећање, јеботе. ове недеље је хоспитализован, горе му је. не знам да ли дозвољавају посете.

Данас сам се, ђаво би га знао из ког разлога, сетио чудне игре ластиш. Скроз непојмљива ствар, та игра. Не знам ни једног дечака који је то капирао. Нисмо никад причали о ластишу, нико није питао девојчице о чему се ту ради, јел’ ту постоје некаква правила, која је од њих најбоља у ластишу, да ли уопште може да се буде бољи, да ли се оне надмећу или свему томе придају неки други смисао. Нисам никад чуо да је нека рекла ух што сам погрешила  код овог прескакања, или да јој је друга рекла глупачо једна нећу више никад да играм са тобом у екипи, не умеш ни око чланка ластиш да прескочиш, или да се препиру са ком ће која да игра у пару, мислим лупам, можда и не може да се игра у парове. Обично две девојчице обавију око ногу ластиш а трећа га прескаче. Мада, виђао сам и да направе троугао, чак и да две држе ластиш а две прескачу и то у супротним правцима, те две које прескачу сигурно играју заједно против ове друге две, тако сам ја капирао. И онда отежавају прескакање једна другој дижући ластиш, до врата чак. Али то ређе. И онда тако прескачу, нисам провалио кад је крај, да ли ове две служе само да држе ластиш, или јој неке грешке бележе па се то после сабира, е да, док прескачу изговарају неке чудне речи за које тек немам појма чему служе, тотално лудило.
 

Dixi et aenimam levavi

Решим ја ономад да ме приземни садржаји попут Великог Брата никако не би смели интересовати. Да би знатижељу одагнао, а и сујету нахранио, узмем ја и да читам осамдесет четврту и да се њом наслађујем. Али ускоро сам, хтео не хтео, углавном био упознат са свиме што се у кући ВБа догађа. Дође ми Михајло, воли да погледа, гледам и ја с’ њим, видим онај Иван скроз неуротичан лик. Читам Курир, тамо сазнам да је Ана Марија о којој је Дадо Полумента певао, заправо Анамарија, Кикош. На блогу 92јке извесни Срђан Митровић (tnx Калвадос), сав радостан због ВБ, прво хвали Ену, те јао што је слатка, те црвена хаљина, а онда види да Ена пева народњаке па му се сад као Ена више не свиђа, не би више полно општио с’ њом, сад му је Далиборка врх. Нађем линк са Микијевим умотворинама. Начујем и да је Ђанкарло пре десетак година ваљао доп у крају око АТШа. Значи, знам све, ко да сам гледо. И Микија сам заволео. Мики ми на љубав узврати, пљуне на све то, разјебе 92јку и оде. Ал’ уместо да оде у Купиново, пусти браду да га нико не препозна као што је био намерио и стекне царство небеско, њега ти Веран Матић брже боље врати за Београд, вода га ко мечку, у студијском вашару му новинарке поклањају телефоне, хвале га, он несрећник промуца “не треба ми” ал’ ипак узме, не може да одбије, и ето, гледа народ мечку, види народ да мечка воли мечкара, види народ да мечкар није љут што се мечка отргла, благочестив је мечкар… Бежи одатле Мики.

Нећкао се ја синоћ да л’ да идем код ујка Васе да гледам текму, кад зове ме нека девојчица, дошла би до мене да јој нешто дам. Дођи, велим јој ја, брзо је код мене, каже она. Згодно. Јебеш утакмицу, неће се ни ујка Васа срдити за испалу, благе је нарави. На брзину ја тоалету обавим, као средим собу, пустим Tool, оставим TV скроз утишан да ипак испратим, и, ето ти ње. Разговарали смо већ неких 10 минута кад је зграбих. Видео сам и да су играчи изашли на терен. Тек што сам у предигри нашој до испод панталона стигао, можда је прошло 3 минута, осврнем се ја нехајно и видим 0:1. Метн’о га Либерец већ. Кажем ја девојчици да сад морамо да дамо четири комада. Она схвати у каквој смо незавидној позицији, али страсти не нестаде. Манем се и ја тога и прионем. Из тог сладострашћа пренем се на моменат, видим успорени снимак, судија нам поништио чист гол, као офсајд. Мамицу му јебем. Жао ми. Ко би то стиг’o да му голове поништаваш. Али опет одвојим ја тугу у срцу од задовољства ми. Још ми и нека снага дошла, па и девојчици добро. После неког времена, предложим јој да мало застанемо, да врхунац одгодим. Сложи се она, ја погледам, 1:1. Joш није крај првог, Звезда напада. Нова нада ме обузе. Ајде, дајте им још један, Аилтон се спетљао, губи лопту, полувреме..

Причамо ми тако нешто, пуштам јој You Lied, она згодна, бацим се ја опет. Нисам видео кад је почело друго. Сећам се само  да сам видео да Трајковић улази у игру и да сам рекао девојчици да он код Зенге није вид’о утакмицу. То ју је насмејало. И не знам колико је прошло, да л’ је био 50 и неки или 60 и неки или 70 и неки, већ ми фрка, као станем мало, погледам, 1:2. Пукли смо, кажем ја њој, прежалим у срцу Звезду, вратим јој се сав. Мало ме је још збунило кад сам, премештавши се, угледао Бишевца у голманском дресу, али више ми није било важно.