Koračali smo dugo u noći… Ne ne ne - ja sam koračala, a ti si trčao. I tada sam i ja počela da trčim… Ne ne ne - počela sam da bežim! A ti… Ti si mi obasjao pute… Noći su tekle možda za mene, možda za tebe… Oboje smo tako očajno vapili za sjajem da smo u jednom trenutku samo stali.

I sada, u vremenu nakon vremena - ti koračas, a ja trčim. Tragam za tim sjajem u noći. Znaš… čudan je taj sjaj što ljude uvek na ludosti tera… Ali, ipak te molim - dozvoli mi da popijem gorčinu sa tvojih usana… Dozvoli mi da ronim u tvojim očima… Dozvoli mi da ti raširim krila… Molim te, dodirni me svojom nežnom suzom!

Možda su moji koraci preveliki za mene, možda su preveliki za tebe - ali svake noći kada sklopim oči, uvek iznova vidim NAS kako se kupamo u drevnoj mesečini.

Znaš, baš bih volela da vidim taj sjaj u noći.